Oktavio Paz u jednom od svoji eseja kaže (otprilike) :
"Poezija je slika pretvorena u zvuk".
I to je jedna od najboljih rečenica koje sam čula o - poeziji. Rekao je još:
"There can be no society without poetry, but society can never be realized as poetry, it is never poetic. Sometimes the two terms seek to break apart. They cannot."
("Nema ljudskog društva bez poezije, pri čemu sama društva nikada nisu - poetična, niti mogu biti organizovana poetski.. Zato se, katkada, čini napor da se ta dva pojma - društvo i poezija - potpuno razdvoje. Ali - ne mogu, nikako." )
Nedavni kratak boravak na Siciliji i ponovni odlazak u Monreale podsetio me je da proces može biti i obrnut - zvuci se mogu pretvarati u slike.
Neobičnost tog "obrnutog" procesa je u tome što "slike koje se pretvore u zvuk" obično ponavljaju sebe same, kad taj "zvuk" (zapis slike rečima) čitamo i umeju da budu identične onima od kojih je pošao pesnik (svojim čulima ili imaginacijom) kad ih je "video" pa posle pretopio u zvuk i reči, dočim zvuk koji se pretvara u sliku ima bezbroj interpretacija, tako ja mislim.
U katedrali Monreale slušala sam prvo orgulje, moćne, glasne, zvukom neuporedive sa bilo kojom drugom muzikom, bilo gde, a zatim neverovatan orkestar karabinjera koji su iz svojih limenih instrumenata izvlačili neočekivane obrade melodija, arija i kompozicija koje inače zahtevaju i druge instrumente i sve to izvodili čudesnom virtuoznošću.
Snaga tog zvuka ličila je na energiju dovoljnu da podigne katedralu i prenese je bilo gde i - stvarala je slike, razne, slike ljudskih lica, predela i prizora. Slike koje nisu, nužno ili uopšte, imale ikakve direktne veze sa temom muzike koja ih je stvarala.
I bilo mi je potpuno jasno da nikako neću umeti da sve te slike u koje su mi se pretvorili zvuci Sicilije i Monreala jedne kratke oktobarske večeri, da nikada i nikako neću umeti da ih opet pretvorim u - zvuk, u bilo kakve reči, ali baš - nikako.
Jedino što mi je palo na pamet je da je ceo doživljaj tako "dirljivo neutešan".
I sasvim šašav, naravno.
