Kad su 2002. u Krivični zakon, pa 2005. u Porodični zakon unošene odredbe koje se tiču nasilja u porodici, to je učinjeno uz mnogo teškoća i prepreka u samoj Narodnoj Skupštini, ali i uz veliku podršku stručne javnosti i civilnog sektora u Srbiji.

Ponekad mi se, s pravom, čini da je ta podrška bila - ključna za donošenje ovih odredbi i jasno definisanje porodičnog nasilja kao - krivičnog dela. Ko god bio nasilnik i ko god bio žrtva, lista opravdanja za nasilje svake vrste je - potpuno prazna, tako ja mislim, i nema privatnog nasilja, SVAKO nasilje je naš zajednički, društveni problem.... i porodično i sportsko i ulično i školsko i omladinsko i verbalno i psihičko i kakvo god hoćete nasilje NIJE i NE SME da bude privatni problem od kojeg će društvo okretati glavu, kao da ne postoji ili da se nikoga ne tiče.

Zato su doneti  Zakoni koji pod krivičnom pretnjom zabranjuju ponašanje zasnovano na nasilju, dobri zakoni, ali od dobrog zakona do njegove dobre, neselektivne primene ume da bude dug i težak put tokom kojeg žrtvama treba pružiti zaštitu i pravom omogućiti - pravdu.

I znali smo da će biti ogromnih teškoća u primeni ovog zakona, da je potrebno mnogo posla za razvoj mehanizama koji daju podršku žrtvama porodičnog nasilja, da treba obuke i sticanja novih znanja i veština u policiji, sudstvu, centrima za socijalni rad i možda najvažnije - u medijima koji sve informacije treba da prenesu, da istraže nesavestan ili loš rad organa i mehanizama nadležnih za primenu zakona i da, mislim najvažnije, informacijom dopru do žrtava porodičnog nasilja, da im upute poruke da - nisu same.

Organizacije poput SOS telefona su, takođe - nezmenljive i potrebno je i da o njihovom radu svi imaju što više informacija, ne pukog priznanja za rad radi, već što je to i jedan od načina da i žrtve saznaju gde, ko i kako im može pomoći.

Jer, jedna od glavnih karakteristika odnosa između nasilnika i žrtve je da uvek, ali uvek - žrtva prekida nasilje, žrtva je ta koja u jednom trenutku kaže "NE!". I tada joj treba sva pomoć i podrška koja se uopšte može zamisliti. Treba joj ohrabrenja, saveta i stručne pomoći da bi proces borbe protiv nasilja bio - usoešan.

I tako započinje dug i težak put oporavka i "izvlačenja" iz začaranog kruga nasilja, iz emocionalnih i fizičkih patnji koje često traju godinama, koje ostavljaju neizbrisive ožiljke i umeju dugo da budu prepreka "povratku" u normalan, pristojan život bez nasilja.

Danas objavljen prilog o radu SOS telefona dobro prikazuje i kakvo je stanje sa porodičnim nasiljem u Srbiji i teškoće koje postoje u borbi sa zlom kakvo je nasilje:

"SOS telefon je, pre svega, jedan siguran prostor za žrtve nasilja. Prostor gde one mogu da govore o svom iskustvu i mogu da zajedno sa nekim ko nije iz te blisko emotivno povezane sredine ili familije da planiraju svoju budućnost“, objašnjava SOS konsultantkinja Saša Pokrajac.

SOS telefon nastoji da kod žrtve razvije osećanje vere u sebe i vrednovanja svoje ličnosti i života.

Kroz razgovor sa psihologom, žrtva se ohrabruje da napravi sledeći korak.

"Pre svega, ono što osobe koje trpe nasilje mogu da urade jeste da razgovaraju o tom iskustvu, da ne ćute. To je prvo i osnovno. Dalje, da dokumentuju povrede, ako ih imaju, da ih fotografišu, da odlaze kod lekara i traže potvrde da bi prijavili policiji“, kaže Pokrajčeva.

Pored žrtve nasilje može da prijavi bilo ko iz njene okoline članovi porodice, prijatelji, komšije.

Ohrabrujuća je činjenica da poslednjih godina s većom medijskom pažnjom ova tema prestaje da bude tabu.

S druge strane u manjim sredinama u Srbiji i dalje postoje primeri zataškivanja i neprimećivanja ovakvih slučajeva, a na nasilje se i dalje gleda kao na društveno prihvatljivo ponašanje, što je jedan od razloga da mnoge žrtve zlostavljanje trpe dugi vremenski period.

"Istorijski se šalje ta poruka da se ćuti i trpi - svima je tako, svi su oni takvi... Tako da žrtve, žene, najčešće veruju da one, zapravo, ne mogu ništa da urade“, ukazuje Saša Pokrajac.

Ako znete nekoga ko trpi nasilje, pomozite mu/joj da izgovori to svoje "NE!", obavestite je/ga o postojanju SOS telefona, prijavite nasilje.

Ćutanje o nasilju pomaže samo nasilniku, pa ma ko bio taj koji nasilje u porodici čini.

Nasilnik nikada neće prestati sam/a, on/ona mora biti sprečen/a i zaustavljen/a jer koristi nasilje uglavnom samo zato što je veće, jače i snažnije biće, a o tome koliko je istovremeno i LJUDSKO BIĆE dugo bi se moglo razgovarati.

To koliko je teško reći "NE!" nasilju znaju, na žalost, samo žrtve iz sopstvenog iskustva i zato je važno reći im da - nisu same.