Svakodnevica naših života

ili

traganje za srećom, kad ono - razvod!

Jedna moja mudra prijateljica reče mi juče: "Nije problem dobro se udati - pravi problem je DOBRO se razvesti!". Kakva smo mi ljudi čudna bića! Rekoh joj: "Nemoj petkom da mi parafraziraš Tolstoja i Anu Karenjinu o tome kako sve srećne porodice liče jedna na drugu, a nesrećna je svaka na svoj način!", a ona odgovori: "A je l` se on razvodio il` se samo pravio pametan, onako, teoretski?". Nemam pojma, ali me je njeno "odgovor - pitanje" odvuklo u traganje za podacima o tome kako se i koliko kod nas ljudi razvode, kako zakonima uređujemo jednu takvu ljudsku, porodičnu dramu, kako takav važan događaj u svojim životima prežive i žene i muškarci, a naročito deca iz takvih brakova. Ima li uopšte "dobrih" razvoda? Najlakše je bilo naći šta o razvodu i braku kaže Porodični zakon, ali kad se stigne dotle da zakonom morate da uređujete svoje emocije, onda nijedan zakon nije dovoljno dobar.Kakva prava imaju žene po tom zakonu, može li se uopšte zakonom omogućiti da razvod bude "dobar" ili bar nešto "bolji" od života u zajednici u kojoj svi pate, iz koje je svaka dobra volja (o ljubavi i da ne govorim!) za zajednicom nestala.Zajednice u kojoj se takva dobra volja za zajedničkim životom rasplinula pod težinom nesporazuma, svađa, siromaštva, nerazumevanja, preljuba, maltretiranja i nasilja? I došla sam do podataka da sve više ljudi slobodno bira da živi - SAMO, žene pogotovo. Više od 30% (neka istraživanja pokazuju i više) odrasle ženske populacije NE ŽELI život u braku. Žene su osvojile pravo na izbor i sada biraju - da NE izaberu brak. Ili biraju "vanbračnu zajednicu" koja je pred zakonom jednaka kao i bračna. Menjamo se, prihvatamo realnost, smanjujemo predrasude, uklanjamo stereotipe. Jesmo li srećniji? Ne znam, ali mislim da je bolje tako, sa slobodom izbora, nego u patnji nasilja ceo vek. Ne znam, jer nema zakona koji bi nam omogućio pravila za sreću, to ipak zavisi samo od nas, od naše volje da puno vremena uložimo u zdravlje braka, u razmevanje ONOG DRUGOG, u toleranciju, u svest da se brak, kao i sve ostalo u životu menja i da zahteva "negu i održavanje" poput drugih skupocenih stvari koje "imamo" u životu.

Čini mi se da se dobri razvodi svode na stihove lepe pesme Gvendolin Bruks "A kad zaboraviš":

"....a kad SVE TO zaboraviš.

kažem,

tada možeš reći,

tada ću možda poverovati,

da si me

DOBRO zaboravio...."

Skoro svaki drugi brak kod nas se razvodi. Svaka treća žena trpi nasilje, svako drugo dete dobija batine. Svaki deseti muškarac trpi neki oblik nasilja u braku.

Svaki drugi dan slušam o nečijem dubokom nezadovoljstvu životom u nekom braku, slušam o razočarenjima, uvredama, neosetljivosti, grubostima, gnevu, ljutnji, ....nasilju.

I, naravno.....o traganju za srećom. Istorija ljudi je istorija traganja za srećom, za spokojem, za mirom, zadovoljstvom. Pitam se ponekad koliko često žmurimo, pa ne vidimo kako nam je sreća na dohvat ruke, u svakodnevici, u ljudima koji su baš tu oko nas, a koje zaboravimo da pogledamo u oči, duboko, duboko i da tako nađemo razloge da se DOBRO živi, DOBRO razvodi ili DOBRO zaboravlja....

Ko je ovog vikenda u braku, želim mu da se lepo provodi u svojoj kući, da se igra sa decom, ko se razvodi, neka uzme predaha od teških misli šetnjom, razonodom bilo koje vrste, a ko se baš zaljubio - neka leti visoko, visoko!! Ko se venčava ove subote i nedelje - sretno bilo celoga života!

Zašto je dobro biti državljanka Srbije?

Zašto je dobro biti žena u Srbiji?

Kakve su nam uloge namenjene, kakav položaj u društvu vidimo za ženu danas, imamo li sliku o tome hoće li se naša uloga u društvu menjati na bolje u godinama koje dolaze? Kada istraživači pitaju žene Srbije jesu li u neravnopravnom, diskriminitorskom položaju one sa skoro 70% odgovaraju "jesmo!", kada pitaju muškarce oni u skoro istom procentu odogovaraju "nisu!". Da li se društvo i država bave ovim problemom, da li nam je tema ekonomski položaj žene, prisustvo žena na mestima odlučivanja, uticaj žena na oblikovanje političkih odluka? Mi. žene, bi odgovorile sa "niko se time ne bavi", muškarci bi rekli "dovoljno se bavimo, nemoj sada o tome!". A kada ćemo, ako ne sada, kada ćemo ako ne danas otvoriti dijalog u društvu o tome kakve oblike neravnopravnosti žene u Srbiji trpe, kada ako ne sada o tome kakve teškoće i kakve prednosti čekaju žene kao polovinu društva (i 52% biračkog tela) na putu evropskih integracija?

Ne možemo da biramo pol koji nas određuje rođenjem, kao što ne možemo da biramo porodicu, vreme i zemlju, okolnosti u kojima se rađamo, ali možemo da menjamo društvene okolnosti, jednom rođene, možemo da menjamo svoju rodnu ulogu jer se po tome pol i rod razlikuju, rod je ono što mi društvo i država definišu svojim zakonima, pravilima, pisanim i nepisanim ili češće svojim zabludama i stereotipima. Mi, žene, ne možemo zabraniti stereotipe i zablude, predrasude i tradicionalizam kojim nas diskriminišu, ali MOŽEMO zabraniti ponašanje ZASNOVANO na zabludama, tome država služi, da zakonima, odlukama, javnošću, neko ponašanje označi kao kažnjivo ili društveno neprihvatljivo.

Kakve oblike neravnopravnosti trpimo zbog nedostatka dijaloga o mehanizmima koji bi te oblike uklonili?

1.Imovina - žene su vlasnice 10.8% nekretnina, samo njih 7% poseduje automobil,

2.Zapošljavanje i otpuštanje - žene lakše bivaju otpuštene, teže se zapošljavaju i trpe diskriminaciju poslodavaca pri zapošljavanju, teže i sporije, bez obzira na rezultate napreduju u karijeri, na tržištu nezaposlenih čine većinu od skoro 56%

3.Dvostruko radno vreme - zaposlena žena uz svojih 8 sati rada, dnevno još najmanje 4,5 sati provodi radeći kućne poslove koje niko ne vrednuje sve do trenutka kad ona ne može da ih obavlja, tada se na tržištu jasno formira cena rada kućnih poslova.Ima skoro 800 000 žena koje su "samo" domaćice u Srbiji, na njima počiva funkcionisanje naše zajednice, od domaćinstva preko lokalnih zajednica do celokupnog društva. Obraća li im se iko? Zašto ne donesemo zakon kojim bi ostvarivale pravo na zdravstveno osiguranje baš i samo zato što su domaćice? Državu finansijski to ništa ne košta više nego sada, ali bi značilo ogroman pomak u društvenom odnosu prema tom dragocenom, besplatnom kućnom radu.

4.Zastupljenost - premali broj žena u politici, na mestima odlučivanja, u političkim strankama, na mestima ekonomskog uticaja. Kvote od 30% obezbeđuju kakvu-takvu ravnomernost u donetim izbornim zakonima, ali nedostaje međustranački i društveni dijalog o tome zašto je veća prisutnost žena dobra za politiku. Politika mora postati posao koji je briga o drugima, zato je politika i ženski posao.

5.Negovani stereotipi i uloga crkava - žena odrastanjem biva učena šta su poželjni društveni stereotipi o njoj samoj i vrlo često biva obeshrabrivana da svojim aktivizmom te stereotipe menja, jer oni jesu podložni društvenim promenama.Društvena zabrana diskriminacije od strane okruženja zato što se žena ponaša mimo negovanih stereotipa je odbrana ljudskih prava i građanskih sloboda u svom najosnovnijem obliku, a za odbranu tih prava neophodan je ženski aktivizam, ženski glas, izlazak žena na svake izbore, jer lad ne izađeš na izbore po pravilu pobedi ono što ti se najmanje dopada.

Bez otvaranja dijaloga o temama koje su odgovori na pitanje "zašto je dobro biti državljanka Srbije?" ostaćemo zarobljeni u interpretacijama prošlosti, u neslaganjima o činjenicama iz prošlosti, takve kakva nam je zbog loših političkih procena i lošeg političkog projekta čiju cenu plaćamo svi, i mi koji smo glasali za "nas" i oni koji su glasali za "njih". Naša ponuda je da tražimo odgovor na pitanja:

Kakve će uspomene na detinjstvo imati deca koja su se juče rodila u Srbiji? Hoće li to biti uspomene na život koji se iz dana u dan menjao na bolje? Hoćemo li biti siromašni i nezaposleni još 5 godina ili doveka? Šta treba raditi da se siromaštvo, kao oblik kršenja ljudskih prava, smanjuje iz dana u dan?

O tome, mi žene, hoćemo dijalog, hoćemo debatu.

Za promašene memorandumske ideje za Srbiju neki su odgovorni, neki strašno krivi, neki unesrećeni za ceo život.

Ko će da preuzme odgovornost za godine koje dolaze, za brigu o svakodnevnom životu, za smanjenje nepravdi i neravnopravnosti? Politika nam oblikuje realnost naših života, naše žensko odsustvo sa mesta odlučivanja dovodi do toga da se borimo samo sa posledicama političkih odluka u kojima nismo učestvovale.

Hoćemo aktivizam, hoćemo da se u Srbiji čuje jasan, glasan i odlučan ženski glas koji govori kakva Srbija treba da bude da bi bilo dobro biti žena u Srbiji.