Yesteryear je reč koja je izmišljena u jednoj pesmi ("Ballad of the Ladies of Times Past", ili "Ballade des dames du temps jadis" koju je napisao François Villon ) i označava vreme koje je (nedavno) prošlo, prošlu godinu, ali istovremeno i sasvim posebno "neprolazno" vreme, ponekad kod nas prevođeno kao "lanjski snegovi", s tim što taj naš prevod podrazumeva "nevažnost" događaja koji nas drži zarobljenim u sećanju, a "yesteryear" - naprotiv označava to vreme kao najvažnije vreme koje uopšte - pamtimo, vreme koje jesmo.
"Yesteryear" je vreme koje NE UMEMO da učinimo takvim da - prođe, nikako, vreme koje najbolje razumemo tako da prihvatimo da nas čežnje zamrznu i zarobe u lanjskim snegovima koji se ne tope, vreme studeni neprolaznih čežnji.
U tako mnogo važnih stvari ponekad sami sebe uverimo, a da ništa od toga zaista i ne postoji sem "prevarne" i dobrovoljne samoobmane...dočim ponekad - samo to i imamo za proživiti dan, samo to "yesteryear" vreme koje postoji jedino zajedno sa nama i sa važnim ljudima i događajima koje, zajedno sa "yesteryear" snagom nesavladive čežnje neprekidno doživljavamo kao da traje neprestano, a sasvim pouzdano znamo da je - iza nas.
I ko god od nas (a većina nas je takvih) nosi sobom neku "yesteryear" - sasvim lako prepoznamo kad, u bilo kom trenutku bilo ko s kim razgovaramo, kao da više nije prisutan uopšte u sadašnjosti, već potpuno odsutno - počne lutanje po svojim "yesteryears". Deca koja primete takva "stanja", a nemaju ih još uvek sobom kao sopstveno iskustvo, sa beskrajnim šarmom kažu "vid`, kako se zapuc`o!".
I - ne greše.
Čežnja koja ne prolazi je - takva - zamrzava sve u "nama lanjskim" svojom neprolaznom studeni koja istovremeno u sebi nosi i naše samoobmane i naše ničim okrnjene nade da se "yesteryear" ipak može dogoditi opet i još jednom.
I čak i kad se reč ne pomene, ona se odnekud pojavi između redova, kad Maestro ispisuje te redove, ili ih mi, nastavljajući samoobmanjivanje, uspevamo "upisivati" ledenim dahom "lanjskih snegova", kao Volt Vitmen:
-----------------------------------
Koliko su dugo zaglupljivali nas dvoje,
sada preobraženi mi bježimo hitro kako priroda bježi;
mi smo priroda; dugo smo bili odsutni; no sada se vraćamo,
mi postajemo biljke, debla, lišće, korijenje, kora,
mi smo u zemlji poslojeni, mi smo hr'di;
mi smo hrastovi, rastemo u proplancima jedan do drugoga.
Mi brstimo, mi smo par menu divljim krdima, samosvojni kao niko.
Mi smo dvije ribe koje skupa plivaju u moru,
mi smo često cvat divlje akacije, mi po puteljcima širimo
miris uveče i ujutro.
Mi smo također gruba nečist životinja, biljaka i ruda,
mi smo dva grabežljiva sokola, uzvinemo se na nebo i piljimo dolje,
mi smo dva blistava sunca, mi smo ono što nas drži u
ravnoteži s okruglim zvjezdanim oblikom, mi smo dva kometa,
mi vrebamo četveronožno s pandžama po šumama i skačemo na plijen,
mi smo dva oblaka dopodneva i popodneva koji nebu lete,
mi smo talasi koji se miješaju, mi smo dva od onih
radosnih valova koji se kotrljaju jedan preko drugoga i
međusobno moče,
mi smo ono što je atmosfera: prozirni, prijemljivi, prodirni
neprodirni,
mi smo snijeg, kiša, studen tame, mi smo svaki porod i
svaki upliv globusa,
mi smo kružili i kružili, dok nismo opet stigli do cilja, nas dvoje,
mi smo se svega umorili osim slobode i osim naše vlastite radosti.
Walt Withman
(Tin)
-----------------------------------
I kao što, u redove pravog Maestra sa lakoćom "učitavamo" nenapisanu reč "yesteryears", tako to činimo i sa muzikom te iste reči...ponekad jednako samoobmanjujuće, ponekad jednako neophodno...
