Prvo putovanje u Wales započelo je davno, ogromnom znatiželjom i (u leto 1983.) sa Paddington-a, ranim popodnevnim vozom do Cardiff-a. Čitala sam Dylan Thomas-a, listala "History of Wales" , jednu finu knjige "Myths and Legends of Wales" i par uobičajenih vodiča za skitnice, posebno jedan u kojem je bilo sve o "Hay Festival Hay-on-Wye" (već sam pisala o tome)
To prvo putovanje ostaje, naravno, i najupečatljivije, bilo ih je još posle, skitalačkih i skoro uvek po istim mestima, pa onda, posle dvadeset godina - poslom, tokom drugog mandata Cymru Parliamenta posle izbora 2003., a nakon reosnivanja i prvih izbora 1999., kad je reosnovan i Scottish Parliament. (što je inače bio pravi šok - događaj za Kraljevstvo, ali o tome se kod nas malo zna).
Kad se putuje poslom, nema ni vremena ni prostora za bilo šta drugo osim posla, ali se ima prilike sresti izuzetne ljude, kao što je naprimer Rosemary Butler
I "Wales Revisited" (
) je, bez obzira što nisam imala prilike da hodočastim mesta koje poznajem, bilo dobro za doživeti, za videti koliko se promenio, a zadržao sve boje i svetlost koju sam pamtila od pre.
I uvek je sa mnom bio Dylan Thomas. Odavno sam već zaključila da se kod nas o njemu relativno malo zna i da ga se relativno malo čita. Najsmešnije mi je kad ga (istina retko, ali bivalo je) spomenem u nekom razgovoru, pa se uvek nađe neko da me ispravi i da kaže "misliš Bob Dylan?" 
Ne, ne mislim, mada nemam ništa protiv ni Boba (daleko bilo!), ali ovaj se preziva Thomas, a Dylan mu je ime.
I pesnik je raskošnog talenta, čudesne poezije, retko prevođen kod nas.(na linku je većina njegovih pesama, na engleskom). A evo i nekih, posebno:
I naravno, "Under Milk Wood", - A Play for Voices, i ".In 1963 the BBC recorded it for radio with narration by another famous Welshman, Richard Burton..".
Imam sreće da imam poznanika Velšana, više Velšanki, ustvari (oni se obaška obraduju kad čuju da znam Dylana Thomas-a), i uvek imaju da mi ispričaju nešto o njemu, kao sopstveni ili tuđi doživljaj vezan za pesme koje je pisao. Veoma su ponosni (rekla bih, s dobrim razlogom! ) na njega i ne propuštaju to da pokažu.
Velšani su srdačni, neposredni, gostoljubivi ljudi. Ponosni su na svoju istoriju, na svoj jezik (koji skoro pa da se čita kako se i piše, nije kao engleski) imaju "kult usmene, narodne poezije" i posebno su me razveselili kad su mi ispričali da samo oni imaju običaj da se prvorođenom unučetu daje ime po dedi. `Ajde, rekoh?!
I takvi su nas razgovori odveli u svojevrsno "poređenje kultura", tradicija, verovanja, običaja, magije kolektivnog pamćenja. I prećutala sam nesporazum koji je tim povodom nastupio, jer mi je jedna od njih rekla "ah, pa onda je jasno zašto voliš Dylan Thomas-a!".
O, ne draga, oćutah, naše kulturološke sličnosti s time nemaju ama baš nikakve veze.
Jednostavnost je u pitanju, magija jednostavnosti.
Jednostavne reči pesnika koji je umeo da izvodi blistava i kratka simbolička i jezička putovanja kroz metafore, svoje i tuđe.
I da nam ih za svog kratkog života ostavi dovoljno za naša sopstvena putovanja.
Evo prvog dokaza : Under Milkwood (1972) Richard Burton,& Elizabeth Taylor & Peter O` Toole & co.
Evo jpš jednog dokaza, Dylan Thomas, himself:
