Zastoj na putu, vojvođanska ravnica na izlazu iz grada, ono mesto kad nisam sigurna jesam li još uvek u gradu ili već jezdim predgrađem ka prostoru u kom nema ni kuća ni ljudi, samo svetla ili crkveni toranj u daljini.
I dok stojimo čekajući u retkoj magli pogled mi privuče ptica pravo iznad nas, verovatno ne više od dvadesetak metara od tla, prelepa, skladna ptica koja neprekidno - lebdi. Ne leti, ne menja tačku u kojoj se nalazi, samo se brzim pokretima krila održava u vazduhu - lebdeći.
("falco tinunculus", mali, riđi soko sa dugim krilima i repom, česta ptica, živi skoro istom učestanošću na poljima, u šumama i u urbanim, gradskim sredinama, naročito oko aerodroma)
Čudesan prizor.
Ima za ljude nešto opčinjavajuće u načinu na koji vetruška lovi, taj letački instinkt koji soko ili kobac pokazuje stremeći ka kakvom sitnom glodaru na tlu, nepogrešivo i smrtonosno, negde i nekako tokom evolucije zadobio je eleganciju i lepotu kojom pleni i koja učini da zaboravljamo pravi razlog vetruškinog baletskog, skoro krhkog i nežnog lebdenja na vazdušnoj struji.
Desetak minuta zastoja na putu i - poklonjen prizor koji bih inače propustila, ptica lepog imena i zadivljujućih pokreta i moja zahvalnost slučajnosti kojom mogu proveriti da li gubim veštine posmatrača svega i svačega što mi na i u oko naiđe.
I skoro savršena simbolika o našem gledanju u sve što nam izgleda savršeno skladno i lepo u svojoj harmoničnoj jednostavnosti, a što nas uopšte - ne primećuje i ne vidi čak ni onda kad mu pogled direktno na nas pada.
Ima, čini mi se, ljudi koji svojom prirodom zaslužuju da dobiju nadimak - "ljudi vetruške".
