Mislim da je to zbog bogatstva različitih letnjih mirisa, raznih, zbog kojih kratki trenuci koje proživimo leti ostavljaju nekako dublji trag u sećanjima nego neki drugi mirisi u drugim godišnjim dobima.
Zimi, većina mirisa se "stapa" u nekakv jedan, jednstveni koji se utopi u oštrini vazduha od kojeg nam se čulo mirisa nekako "krije i beži", pa propustimo tako da do kraja osetimo, s lakoćom, neki neobičan miris zime i većina trenutaka koje pamtimo zimi vezani su za unutrašnjost, za skrovišta, za zarobljene mirise koje "ne puštamo" u prirodu već ih proizvodimo i zadržavamo za sebe.
Na proleće, mirisi su blagi, retki, i nekako "nesigurni", pa češće pamtimo trenutak proveden uz samo jedan, neki koji nam prvi put dođe do čula i tako najavi bujanje drugih mirisa i trenutak proveden uz takav jedan, blag i krhak prolećni miris deluje sasvim nestvarno katkada i kao da je stvoren našim napornim radom da taj miris prizovemo i spojimo ga s trenutkom koji živimo.
S jeseni, većinu mirisa oboji neka nejasna vlaga, nekada lagani, a nekada teški miris raspadanja i neminovne jesenje truleži kojom priroda boji naše trenutke, pa ma kako lagodni bili, ponesu sobom u sećanje i taj osebujni jesenji miris koji ih "otežava" na poseban način.
Dočim - leti mirisi sami po sebi stvore lakoću za trenutak da ga se doživi i upamti. Leti, svi čarobni mirisi koje toplota "izvuče" iz svega što ne bi umelo da miriši nijednog drugog godišnjeg doba, leti svi ti čarobni mirisi stvore sasivm posebnu lakoću da se uz njih, negde, sa nekim - proživi trenutak.
I trenuci u drugim godišnjim dobima koje nam njihovi mirisi stvore - ustvari liče na letnje: miris lipa s kasnog proleća, miris vatre zimi, miris zrelih plodova s jeseni, sve to na letnje mirise liči, ustvari. I umeju i oni da nam, s lakoćom, stvore poseban trenutak.
A svi oni raskošni letnji mirisi koji su pratili neki naš letnji trenutak dozovu ga lako iz sećanja, gde god da se nalazimo i koliko god nam izgledalo da je trenutak zarobljen mnogobrojnim letnjim mirisima ipak zauvek zarobljen ili bar duboko zapretan u lavirintima naših sećanja.
Nije. Jer - svaki čas bude leto, leto istih mirisa i njihovih otisaka u našim sećanjima.
Kažu stručni ljudi koji se naučno bave našim čulima, da je miris neverovatno snažan "okidač" naše prošlosti, naših sećanja, nekih nas davno prošlih do čijih je čula jednom doprlo svo čudo mirisa koje tako ostane neraskidivo vezano za trenutak koji smo bili, kažu da se tako možemo pomiriti sa svim i svačim što smo proživeli, što poričemo da se dogodilo ili čemu ne želimo da udaramo "zauvek prošlo" pečat jer nas letnji mirisi drže u nadi da bi se lakoća kojom se, s njihovom pomoći, jedan letnji trenutak dogodio - mogla dogoditi i još jednom i ko zna koliko puta...
Trenuci koje s lakoćom omoguće i stvore svi letnji mirisi, uvek nam pruže šansu da se setimo i raznih drugih događaja koji su u nama stvorili trenutak prijatnosti, takav da ga je sećanjem moguće stvoriti ponovo - mirisi pečenog hleba u kući, mirisi zemlje i vode, miris vazduha posle oluja, miris mora, borovina, miris ranog voća, miris prvog snega, mirisi koje donose vetrovi, topli i hladni,....svi mirisi "spakovani" u kutijice sećanja koje se otvaraju samo jednim ključem - raskošnim, bogatim, zamamnim letnjim mirisima koji dopru do naših čula.
I zamirišu o svežini koja je uvek samo jedna - ona koja je prva i poslednja je...
