Svežina, kad je blaga i prijatna, uvek donosi lakoću, lagodnost, udobnost, nekako zamiriši na spokoj i na doživljaj da je sve baš onako kako treba da bude.

Svežinu umeju da nam donesu prostori u kojma bivamo, vazduh, voda i zemlja gde budemo, ali pravu svežinu, onu i onakvu koja gasi naše razne čežnje - takvu nam svežinu nogu doneti samo drugi ljudi.

I kad god konačno razumemo da je čekanje svežine koju nam sobom donose ta druga ljudska bića tek nešto malo više od svih drugih uobičajenih varljivih nada koje gajimo, kad konačno uvidimo da se svežina od ljudi ne pojavljuje i ne dešava, uvek nam ostaje da je malo - sanjamo, da s malo snova sami sebi dočaramo ponešto od onog što bismo voleli da osetimo kao - svežinu.

S malo sreće i dobrih slučajnosti, tokom naših snatrenja o nedostignutoj svežini,  može dunuti neki lahorast, blag vetar koji sobom nosi fine mirise udaljenih prostora i čini da tu svežinu ipak osetimo, kao da je tu.

Samo treba biti u tišini, na osami, varljivih misli...