Praznični rituali podrazumevaju da jedni drugima želimo sreću, zdravlje, uspehe, podrazumevaju da čestitkama koje razmenjujemo (kao kakvom magijom! ) "prizivamo i vračamo" sve same dobre, ugodne, vesele događaje u godini koja upravo počinje.

Praznični rituali podrazumevaju nadu koju delimo s lakoćom, jer SVI na razmeđu dveju godina ustvari govore o - nadi, o tome da će vreme čiji početak zajednički proslavljamo i obeležavamo doneti bar nešto malo bolje, da će se, već nekako, smanjiti umor i brige koje smo, poput tereta "vukli" sve do kraja godine koja je istekla.

Praznični rituali podrazumevaju i vreme odmora i posvećenost bliskosti, prijateljskoj i porodičnoj, podrazumevaju predah i "skupljanje snage" za sve (još jednom, još jednom...) buduće i neizvesno pred nama u šta ulažemo želje, nade i pomalo strahova i strepnji, ali nekako slatkih, jer mora biti da će nam "ovaj put, baš ovaj put..." konačno "krenuti" i da će biti bolje, stvarno bolje.

Svet o 2009. zna da će biti godina ekonomskih izazova, godina recesije, finansijskih lomova, godina dubokih, nepovratnih promena u svemu što smo do ove godine poznavali. I godina štednje, godina nesigurnosti za svet koji je navikao na sigurnost, na bezbrižnost, na dobar standard i pristojan život. Mi znamo da ćemo (jer smo neraskidivi deo tog sveta) sa njima podeliti i deo izazova koji nas zajedno čekaju i da će razum. znanje i solidarnost biti tri najvažnije reči u godini koja je pred nama. I - ipak, uprkos svemu tome i uz svest o svemu tome - delimo nadu i želje da će se problemi tokom godine rešavati i rešiti i da ćemo kraj ove godine dočekati sa dubljim uzdahom olakšanja i sa opravdanom nadom da je deo naših očekivanja - ipak ispunila.

(Kinezi, inače za reč "problem" i za reč "izazov" - upotrebljavaju isti idiom. Mudar narod, rekla bih.)

A Kineza i njihovog pisma sam se setila zbog smešnog papirića koji sam dobila u "kolačiću sreće" ("fortune cookie") danas, a na kom je pisalo "Čežnja za susretom neće proći". :)))) Mudar narod, rekla bih. ;))))

Ti kolačići su isto jedan od prazničnih rituala, ličnih, deljenih sa prijateljicama, posle kog svaka napiše spisak jasnih, malih, velikih, ličnih, opštih  želja za godinu koja je pred nama, pa ga onda poredimo sa onim što se dogodilo, praveći novi za godinu pred nama.

Želja bude raznih, nerealnih, šašavih, "just for fun", a bude i onih pravih za koje treba raditi da bi se ostvarile. Uvek (za razliku od mojih prijateljica) pravim kratak spisak. Naučilo me da je i zaželeti i ispuniti želju (sebi ili drugima) - ozbiljan posao, ma kako neozbiljno zvučalo.

I tako je nastao moj spisak za 2009.

Želim:

- jedan odlazak u bioskop

- jedan odlazak u pozorište

- jedan odlazak na pecanje

- jedan put u Đavolju varoš

- dobar rezultat svih poslova već planiranih za 2009. i onih zaostalih iz 2008.

Prošle godine spisak želja za 2008. je izgledao ovako:

- jedna pobeda na izborima

- još jedna pobeda na izborima

- jedan odlazak na koncert (ovoj su se želji najviše smejale govoreći "e, pa kakva ti je to želja?!", a ispala je velika i neostvarena :))

Tako da  imam 66% ostvarenih želja sa tog spiska. Nisam uspela da odem na koncert, ispunila sam tu želju "zamenjenom željom" i odlaskom na letošnju premijeru predstave "Maestro i Margarita".

Od želja sa spiska za 2009. za jednu (ovu poslednju sa spiska) znam da ne može i ne sme biti ničim zamenjena i da mora biti ostvarena. A prve četiri?

(I opet su se smejale mom izboru želja na prva četiri mesta govoreći da "takve stvari niko ne piše kao - želje" :)).

Možda se i one ispune.

Dešava se...

- Ej, ćao, pa gde si ti, ne daš se videti, tako te dugo  nisam video, pa sad još u pozorištu da se sretnemo, baš mi je drago!

(Otvaranje "Sterijinog pozorja" u SNP, sinoć, mnogo prijatelja, poznanika, raznog čestitog sveta koje prilično dugo nisam imala sreće da sretnem)

- Pozdrav i tebi! Kakav si, ha? Sve dobro?

- Ma, onako, nije loše, super nam je zbog Vojvodine, ali smo skoro izbudalili  hoćete li se dogovoriti za sve, baš nam nije svejedno, znaš......sad smo baš pričali za Beograd....svi se nadamo - neće valjda....Ej i B. je tu negde, malopre smo pričali i baš rešili da te zovemo da se nađemo...

(Znala sam da će odmah o "političkim prilikama", nema veze što smo odrasli zajedno, nema veze što imamo sijaset zajedničkih ljudi i još više raznih doživljaja da budu tema priče,  ništa drugo nema veze, to je priroda politike kao posla - kad slobodnom voljom rešiš da se njome baviš, onda si  "to" 24 sata dnevno, stalno, i toga se mora biti svestan, stalno....meni je to jedan od razloga zašto sam uopšte u politici - ljudi, razni ljudi s kojima možeš menjati sve i svašta na bolje...)

- Ma, nemoj se nervirati, ovi dani su deo i priroda procesa, dolaze dobra vremena, svakako. Jesam li te ikada lagala, ha? Bude sve dobro...

- E, ne muljaj mi opšta mesta, daj mi detalje...."siguricu" hoću...

I vidim da je ozbiljan, da je iskreno zabrinut, koliko god da u razgovor  "umetne" duhovitih, prisnih, laganih  opaski "jezikom", oči mu ostaju ispitivački stroge sa izrazom "`ajde, bre, odagnaj  mi ove strepnje, možeš ti to, samo da hoćeš, znam te!".

Kako da mu kažem da je to u njegovoj, a ne mojoj moći? Kako da ga, u kratkom razgovoru, ohrabrim da iskoristi sopstvenu moć kojom može da odagna strah i zabrinutost (jer može) i da istim tim očima, bez mene i mojih reči vidi neminovnost dolaska dobrih vremena? Kako da ga podsetim da je volja za bezbrižnošću u njegovim, a ne mojim rukama? Kod mene je samo obaveza i odgovornost stvaranja uslova za njegovu bezbrižnost, kod mene je strateško odlučivanje kojim se obezbeđuju rezultati koji su uslov za promene na bolje, kod mene je proračun rizika, akcioni planovi, cifre, podaci, procene, kod mene je svest o tome koliko je strašno i neoprostivo malo bezbrižnosti, a koliko strašno i neopisivo mnogo strahova i teskobe među ljudima, ali na njemu je da odluči hoće li se "prepustiti" bezbrižnosti tamo i onda gde uslovi za to već postoje ili će se prepustiti snazi straha i strepnje "da sve ipak neće uspeti" onako kako "očekuje, ali se boji i da se nada".

Prilazi nam B., tiskajući se kroz ljude i dovikujući nas, nasmejan, srdačan, bučan kao što je to oduvek i bio:

- Disi, gari, ...(spominje usput sunce i "blesava" i razne "tvrde" srpske glagole koje nije pristojno prepričavati), ....e sad sam te olajavao, svi smo tu...ej, `ajd pobegnemo s` ovog, pa idemo negde k`o ljudi....

(Dragi, šašavi "ludak" s kojim je uvek veselje biti i pričati, čovek koji je od deteta gradio u sebi dar koji mu je dat - da s lakoćom razgali ljude,  da im brzo, lako i jednostavno "izvuče" osmeh na lice, šeret i šmeker prave vrste)

Nisam stigla ni da otpozdravim, a on je nastavio:

- E, gari, crkavam, `ajde pričaj šta će da bude....

I isti sumnjičav, upitan i zabrinut izraz u očima.

- Pa, zar i ti Brute?!  - odgovaram tom izrazu u njegovim očima, ne njegovim rečima, razume on to i odmah odgovara:

- ("tvrdi" srpski glagoli teku s njegovih usana u veseloj bujici, neprepričljivo, slikovito, jezgrovito, kako to samo umeju vedri ljudi....)....pa, mator sam već bre, š`o si tak`a, ....

- Mator je konj, a ti si samo odavno, kad ćeš naučiti....

I "okrenemo" razgovor na druge teme, na naše teme odvajkada i oduvek, vratimo se u prisnost razumevanja građenu godinama, u kratke "pošalice" o njihovim "posebnim tajnama" koje znamo samo nas troje, u udobnost čvrstog prijateljstva koje je uvek donosilo prijatnost i radost. I - najvažnije - umelo da stvori bezbrižnost i onda kada za to nije bilo ama baš nikakvog razloga.

Odjednom, B. prekide sam sebe i potpuno drugačijim tonom me upita:

- E, gari, a ti sikako, ništa ne pričaš...

Sikako.

Stara fora za samo naše i drugačije izgovoreno "kako si?", za znak i simbol da smo ozbiljno zainteresovani da čujemo jedni od drugih "šta sanjamo i šta nam se događa", da ne pripadamo stereotipnim, konvencionalnim krugovima neosetljive ljubaznosti.

- Samkako? Puno toga lipoga, samo ne smem pričat`!

Otišli su ubeđeni da sam govorila o politici, ipak i na kraju.

A - i nisam, ustvari, samo o politici.

Nisam stigla da im objasnim da - jesam, ustvari, govorila  "I"  "O"  politici.

Dva mala veznika (i, o) koja samo meni čine jednu ogromnu, nesagledivu razliku.