- Ej, ćao, pa gde si ti, ne daš se videti, tako te dugo nisam video, pa sad još u pozorištu da se sretnemo, baš mi je drago!
(Otvaranje "Sterijinog pozorja" u SNP, sinoć, mnogo prijatelja, poznanika, raznog čestitog sveta koje prilično dugo nisam imala sreće da sretnem)
- Pozdrav i tebi! Kakav si, ha? Sve dobro?
- Ma, onako, nije loše, super nam je zbog Vojvodine, ali smo skoro izbudalili hoćete li se dogovoriti za sve, baš nam nije svejedno, znaš......sad smo baš pričali za Beograd....svi se nadamo - neće valjda....Ej i B. je tu negde, malopre smo pričali i baš rešili da te zovemo da se nađemo...
(Znala sam da će odmah o "političkim prilikama", nema veze što smo odrasli zajedno, nema veze što imamo sijaset zajedničkih ljudi i još više raznih doživljaja da budu tema priče, ništa drugo nema veze, to je priroda politike kao posla - kad slobodnom voljom rešiš da se njome baviš, onda si "to" 24 sata dnevno, stalno, i toga se mora biti svestan, stalno....meni je to jedan od razloga zašto sam uopšte u politici - ljudi, razni ljudi s kojima možeš menjati sve i svašta na bolje...)
- Ma, nemoj se nervirati, ovi dani su deo i priroda procesa, dolaze dobra vremena, svakako. Jesam li te ikada lagala, ha? Bude sve dobro...
- E, ne muljaj mi opšta mesta, daj mi detalje...."siguricu" hoću...
I vidim da je ozbiljan, da je iskreno zabrinut, koliko god da u razgovor "umetne" duhovitih, prisnih, laganih opaski "jezikom", oči mu ostaju ispitivački stroge sa izrazom "`ajde, bre, odagnaj mi ove strepnje, možeš ti to, samo da hoćeš, znam te!".
Kako da mu kažem da je to u njegovoj, a ne mojoj moći? Kako da ga, u kratkom razgovoru, ohrabrim da iskoristi sopstvenu moć kojom može da odagna strah i zabrinutost (jer može) i da istim tim očima, bez mene i mojih reči vidi neminovnost dolaska dobrih vremena? Kako da ga podsetim da je volja za bezbrižnošću u njegovim, a ne mojim rukama? Kod mene je samo obaveza i odgovornost stvaranja uslova za njegovu bezbrižnost, kod mene je strateško odlučivanje kojim se obezbeđuju rezultati koji su uslov za promene na bolje, kod mene je proračun rizika, akcioni planovi, cifre, podaci, procene, kod mene je svest o tome koliko je strašno i neoprostivo malo bezbrižnosti, a koliko strašno i neopisivo mnogo strahova i teskobe među ljudima, ali na njemu je da odluči hoće li se "prepustiti" bezbrižnosti tamo i onda gde uslovi za to već postoje ili će se prepustiti snazi straha i strepnje "da sve ipak neće uspeti" onako kako "očekuje, ali se boji i da se nada".
Prilazi nam B., tiskajući se kroz ljude i dovikujući nas, nasmejan, srdačan, bučan kao što je to oduvek i bio:
- Disi, gari, ...(spominje usput sunce i "blesava" i razne "tvrde" srpske glagole koje nije pristojno prepričavati), ....e sad sam te olajavao, svi smo tu...ej, `ajd pobegnemo s` ovog, pa idemo negde k`o ljudi....
(Dragi, šašavi "ludak" s kojim je uvek veselje biti i pričati, čovek koji je od deteta gradio u sebi dar koji mu je dat - da s lakoćom razgali ljude, da im brzo, lako i jednostavno "izvuče" osmeh na lice, šeret i šmeker prave vrste)
Nisam stigla ni da otpozdravim, a on je nastavio:
- E, gari, crkavam, `ajde pričaj šta će da bude....
I isti sumnjičav, upitan i zabrinut izraz u očima.
- Pa, zar i ti Brute?! - odgovaram tom izrazu u njegovim očima, ne njegovim rečima, razume on to i odmah odgovara:
- ("tvrdi" srpski glagoli teku s njegovih usana u veseloj bujici, neprepričljivo, slikovito, jezgrovito, kako to samo umeju vedri ljudi....)....pa, mator sam već bre, š`o si tak`a, ....
- Mator je konj, a ti si samo odavno, kad ćeš naučiti....
I "okrenemo" razgovor na druge teme, na naše teme odvajkada i oduvek, vratimo se u prisnost razumevanja građenu godinama, u kratke "pošalice" o njihovim "posebnim tajnama" koje znamo samo nas troje, u udobnost čvrstog prijateljstva koje je uvek donosilo prijatnost i radost. I - najvažnije - umelo da stvori bezbrižnost i onda kada za to nije bilo ama baš nikakvog razloga.
Odjednom, B. prekide sam sebe i potpuno drugačijim tonom me upita:
- E, gari, a ti sikako, ništa ne pričaš...
Sikako.
Stara fora za samo naše i drugačije izgovoreno "kako si?", za znak i simbol da smo ozbiljno zainteresovani da čujemo jedni od drugih "šta sanjamo i šta nam se događa", da ne pripadamo stereotipnim, konvencionalnim krugovima neosetljive ljubaznosti.
- Samkako? Puno toga lipoga, samo ne smem pričat`!
Otišli su ubeđeni da sam govorila o politici, ipak i na kraju.
A - i nisam, ustvari, samo o politici.
Nisam stigla da im objasnim da - jesam, ustvari, govorila "I" "O" politici.
Dva mala veznika (i, o) koja samo meni čine jednu ogromnu, nesagledivu razliku.
