Šmira, fol, kobajagi - onokad nije stvarno, ali - jako liči.

Nekad davno prikazivana je reklama za keks čiji je ime  bilo "Bakin kolač", a glumica (sjajna Radmila Savićević) nakon što nevoljno proba keks, s upečatljivim izrazom lica kaže -  "liči".

Asocijacija na staru reklamu "pozvana" je kroz razgovor kojem je tema bila - koliko i kako ljudi "šmiraju", "foliraju", pokušavaju da sve i svašta "kobajagi" prikažu kao stvarno i istinito, kao potkrepljeno činjenicama ako se radi o nekoj temi koja bi morala biti laka i jednostavna za dokazati ako zaista postoji ili za neku emociju koja bi (takođe) morala biti jednostavna i laka za osetiti da stvarno postoji, da je istinita, stvarna.

Ali - izgleda ne biva tako.

Izgleda biva da se mnogo češće šmira, folira, kobajagi razume u nešto nego što se uloži truda da se događaj, ljudi, prizori, emocije opišu bez svega toga, jednostavno, onakvi kakvi jesu.

Izgleda da je mnogo češće da se ponašamo kao Radmila Savićević u reklami - tvrdimo da je nešto takvo kakvo je ostavljajući dovoljno prostora da se misli i da baš ne mislimo tako.

 (Lawmakers from the leftist Palikot's Movement cover their faces with masks as they protest against ACTA, Warsaw, Poland, Thursday, Jan. 26, 2012, Source: Alik Keplicz)

Ne znam kad "šmira, fol i kobajajgi" čine više nevolja ljudima - da li kada ih upotrebljavaju u privatnosti komunikacije svojih emocija ili kad ih upotreblajvaju na svom poslu, čime god se bavili.

Neutaživa potreba da prikažu da osećaju nešto što ustvari ne osećaju i neodoljiv izazov da se na poslu kojim se bave "prave" boljim  nego što jesu ili neizbežna želja da prikažu da se razumeju u nešto u šta se sasvim malo ili uopšte ne razumeju, čitav "šmira" svemir se izgradi od činjenica koje ne postoje, od emocija koje ne postoje, od znanja - koje ne postoji.

I svi, nekako ćutke, kao da pristajemo na to, a kad god nas prepoznaju kao ljude koji ne pristaju - nazivaju nas "čudacima", "neprilagođenima", "van sveta" i sličnim nazivima kojima se pokušava dokazati da je prećutni dogovor grupe da se "svi pravimo" da jeste nešto što nije ustvari ispravan, dobar, etičan. A - nije i ne može biti, naravno.

I koliko god imala razumevanja (ne i opravdanja, samo objašnjenja i razumevanja) za "šmiru, fol, kobajagi" ponašanje neke grupe, male ili velike, jer je to ponekad jedini način da grupa "opstane", toliko nemam ni razumevanja ni objašnjenja (a o opravdanju i da se ne priča!) za slučajeve kada neko prikazuje svoje emocije, a one su ustvari "šmira, fol, kobajagi".

Nešto kao "bakin kolač" - samo "liči" na emociju, a ustvari ipak - nije.

Kad sve i svašta o tome šta je sve "šmira, fol, kobajagi" promislimo i razmenimo, lako uočimo da su nam možda i zbog svega toga tako dragocena ljudska bića s kojima u komunikaciji potpuno izostaje i šmira i fol i kobajagi.

S kojima se može samo tako - postojati.

Retka vrsta ljudskih bića, sasvim retka, ali tim vrednija da ih "čuvamo i pazimo da nam duže traju".

Kažu da je Alfred Hičkok jednom na pitanje Ingrid Bergman o tome kako da odlgumi nešto rekao jednostavno "Fake it, Ingrid, fake it! Everybody does it".

Sasvim je moguće da je veliki majstor bio - sasvim u pravu...

Šmira ruleZ, izgleda.... :)