Kažu da smeh i osmeh pripadaju samo ljudima, da druge životinjske vrste i nemaju sposobnost "uviđanja" humora, "smešne strane svega" ili da jednostavno - nemaju, ni neurološki ni sastavom mišića lica, ikakvu potrebu za osmehom. (Pažljivim posmatranjem nekih životinja sklona sam sumnjičavosti za takvu tvrdnju, neke od njih sasvim sigurno bar "izgledaju" kao da umeju da se "osmehnu").
Šta "izaziva" i stvar smeh i osmeh? Znamo da je smejanje (po pravilu) izraz dobrog raspoloženja, razmene duhovitosti, humora, učešće u razgovoru punom dobre volje i iskričavih dosetki, izraz životne radosti i sposobnosti da se uvidi i razmeni kakva prijatnost, šala ili dobronamerna, vesela slika ljudi i događaja. Često ljudi (s punim pravom, verovatno) kažu "nemam nikakvog razloga za smeh" i time ustvari, snažnije nego bilo kojim drugim izrazom, govore o svojim brigama, strahovima, tugama i svim sličnim emocijama koje "navlače" na naša lica one turobne, sive izraze kojima kao da više gledamo "u sebe iznutra" nego u druga ljudska lica ili druge stvari oko sebe. U oči, u pogled se nekako useli "nije mi ni do čega" izraz kojim lako tonemo u neku vrstu depresije od koje je svaki pokušaj da se osmehnemo udaljen zilionima svetlosnih godina.
I ponekad "najteži posao na svetu" bude pokušaj da nekog takvog nasmejemo, razgalimo, razveselimo, obradujemo kakvom šalom ili "nateramo" na osmeh nekom svojim ponašanjem, rečima, gestom, sobom samima. Neverovatno prijatno je osećanje "razmenjene razneženosti" ako u tome uspemo, ako nekog ko nam je drag nasmejemo, blago ili jako, diskretnim, lakim i ćutljivim osmehom ili glasnim zaraznim smehom koji je pravi trijumf nad stanjima depresije, tuge, zabrinutosti, uplašemosti, svake osujećenosti kojom neko tone u "turobna" stanja.
Prizori ljudi koji se smeju ulicom, žamor smeha na mestima na kojima se ljudi okupljaju, dečiji smeh (najbolji i najzarazniji od svih! ), kurtoazni, "laki" osmesi pri pozdravljanju, nezaustavljvi smeh gledalaca dobrih komedija, "trajni" osmesi nastali pri sjajnim životnim događajima (rođenja, proslave velikih uspeha, ljubav koja "preplavljuje", srdačni susreti prijatelja,...), sve su to "vrste smeha i osmeha" u kojima učestvujemo i kojih se rado setimo "obnavljajući" sećanjem i blagotvornu, doživljenu radost smeha u tom trenutku.
Đokondin zagonetni osmeh je verovatno - najslavniji i najpoznatiji osmeh na svetu. Vekovima već ljudi s neprestanom radoznalošću, divljenjem i zanimanjem gledaju u taj fini, mali, svetli osmeh pokušavajući da odgonetnu čemu se tako očaravajuće - osmehuje.
Osmeh, svaki /mislim), čak i onaj koji nam "pobegne" usled osećanja zbunjenosti, lake neprijatnosti, nesnalaženja u nekoj situaciji, kakav god bio, od ćutljivog, blagov i jedva primetnog do grlenog i zvonkog koji zarazno izazove tuđi, bezrazložan smeh, svaki je osmeh, u suštini, odlaganje svakog uobičajenog "oružja" kojim se ljudi služe u svakodnevnoj komunikaciji.
"Kad vidim muškarca i ženu kako uživaju smejući se zajedno - znam da su sva "oružja" odložena i da su oboje nepovratno u onome što se najčešće ljubavlju i zanosom naziva". Dragoceni trenuci.
Ako imamo sreće, pa sretnemo nekoga sa kime se (skoro pa bez pravog razloga) smejemo lako, dugo i stalno, onda nam to najviše na sreću i - liči.
Ništa tako dobro, brzo i nezaustavljivo "ne razoružava", uklanja i nepovratno razbija svaku "ispraznu ozbiljnost" kao zdrav, jasan, zvonki smeh nekoga ko šalom, kratkom pričom ili ponekad čak samo i pogledom ne upotrebi to moćno, čarobno "oružje" svih životnih radosti, svih neophodnih uživanja u kratkim, malim trenucima radosti koje nam time poklanja.
A ponekad je za dobar, zdrav osmeh dovoljno i samo čvrsto poželeti da se u sebi ili u svemu oko nas nađe kakav maleni razlog i povod - pa da se nasmejemo. Ma kako težak život imali, ma kakvo god sivo i turobno izgledao pejzaž oko nas, ma koliko bez nade, a sa puno zastrašujuće neizvesnosti budućnost izgledala, ma koliko osećali boli, tuge ili straha - negde u nama ili oko nas je stalno prisutan neki majušni, skriveni povod, razlog, događaj, neka slika - koja samo nas čeka, pa da nam izmami osmeh. Meni Đokonda najviše na to liči, mislim - da nam poručuje da je tako, stvarno.
p.s. s mnogo dobrih razloga, ovaj mali tekst posvećen je jednom čarobnjaku zbog kojeg se smejem, često i - sa zahvalnošću što mi mnoga dobra čini
