U tranzicionim društvima retko se (ili nikako) postavlja pitanje o tome "kako provodite slobodno vreme?". Skoro pa da se takvo pitanje smatra nepristojnim, jer "slobodno vreme" podrazumeva bezbrižnost, opuštenost, sate koji pripadaju samo vama zato jer ste ih zaslužili i jer se ima i kade i s čime i s kime i gde. Ima i volje i načina.

Najbolji odgovor koji sam dobila (tvrdoglavo istrajući na tome da ipak ljude pitam o tome kako provode slobodno vreme) bio je:

- Da l` si normalna?! Pa nemam vremena za slobodno vreme! Radim dva ili tri posla, a onda se samo srušim u krevet!

Žene su često odgovarale:

- Kakvo crno slobodno vreme?! Kad dođem s posla ne znam šta ću pre po kući i sa decom...Idi pitaj ove mlađe, oni bleje po ceo dan....mani mene, ne znam gde mi je glava od obaveza...

Pitala sam i mlađe, učenike i studentariju:

- Ih, pa zna se, izlasci, kafa na koju zbrišeš od škole ili učenja, kafići, tako malo "otpadaš" po gradu...žurke, muzike i tako to...malo šmekanja svaki put, šmekanje je zakon....

Najčešći odgovori su dakle bili "nemam slobodnog vremena", "nemam para za to", "imam suviše briga", "popijem kafu s nekim i to je - to", "misliću o tome kad odem u penziju", "gledam televiziju kad stignem"....."slušam muziku koja mi prija", "budem s kučetom"..."samo na godišnjem odmoru, a ni tada baš..."

Mnogo ređe sam dobijala odgovore "čitam", "šetam", "pecam", "imam hobi", "družim se sa ljudima", "radim nešto što me opušta"....

A najlepši odgovor koji sam dobila glasio je:

- Ljubim se.

(Dragocenost je za drugove imati prave novosadske šmekere koji "umeju" da odgovore, pa to ti je! Šta god da ih pitaš . Najbolje što sam čula o sebi bio je njegov komentar "ova će se i iz sanduka pridići da kaže "e, izvin`te mogu da pitam... . A imao je i sada "drugarski" dodatak kao komentar na moje pitanje o slobodnom vremenu "e, našao se ko da pita! pa, ti si, bre, knjiška radoholičarka, mora da si negde imala istraživanje o slobodnom vremenu, pa k`o prava štreberka, da proveriš još malo, ha?!" . I smejali smo se kao ludi jer smo oboje znali da je u pravu. I onda je još dodao "a, da ja tebe pitam šta radiš u slobodno vreme, ha?". Sanjarim, prijatelju, uglavnom - sanjarim i snatrim, sklopim oči pa - lutam i skitam i mislim o čudima, uz dobru muziku, ako može, ili u tišini ako treba.  Smejao mi se kao lud, još dugo. Bilo je to lepo parče zajedno potrošenog slobodnog vremena - na prijateljske razgovore.)

Kad šalu i smejavicu ostavimo po strani, tema slobodnog vremena mi ipak ostaje beskrajno zanimljiva za ćaskanje jer mi više nego bilo šta drugo govori o tome koliko ljudi žive pod pritiskom, u brigama, u strahovima za egzistenciju, u strepnjama za budućnost, u neverici da negde postoji vreme dokolice koje ih čeka da se opuste i uživaju u stvarima koje ih opuštaju, vreme koje ih čini dobro raspoloženim, koje sobom nosi dobru volju, prijatnost, fine emocije, sve ono što u suštini čini - slobodno vreme.

Slušam ljude i čujem kako su (s pravom) često puni gorčine, kako zbog očiglednih nepravdi koje su jedva preživeli ne umeju (ili ne smeju sami od sebe) da poveruju da imaju prava na - slobodno vreme koje je dragocenost samo po sebi.

I prilično često sam slušala u odgovorima o - umoru. Čitave male priče o tome koliko su ljudi - umorni, koliko "nemaju snage" da budu bilo kakvi drugi, čak i kad postoje uslovi da se "ne bude umoran", da se osvoji vreme za odmor, opuštanje i uživanje da se bude sam sa sobom ili u dobrom društvu sa bilo kime.

Protivrečnost našeg ponašanja i stavova o slobodnom vremenu, pojavljivala se u odgovorima ljudi koji (na žalost) imaju kakvu ozbiljnu bolest. Oni su. tragičnom prirodom stvari, imali svu svest o dragocenosti slobodnog vremena (i vremena uopšte), imali su i želju i volju da ga imaju i troše. I na jedan poseban način su "gledali" u odgovore zdravih ljudi u kojima nije bilo mesta za priču o - slobodnom vremenu, uglavnom odmahujući rukom kao da žele da kažu "o, kako nemaju pojma!".

Danas je nedelja. Dragoceni sati slobodnog vremena teku i mislim da ih nikako ne treba puštati da nam beži kao pesak koji "curi" kroz prste, ma kako stezali šaku, treba mu se pustiti i smisliti kako svaki trenutak provesti tako da postane i ostane večna prijatnost sećanja.

I to sve govorim i pišem - ja koja danas, u nedelju, radim drugu smenu.

Odoh na posao, želeći svima da uživaju u svakom slobodnom trenutku ove predivne majske nedelje.

Dogodilo se, bez ikakvog plana ili neposrednog povoda, da nekoliko dana zaredom sa potpuno različitim ljudima, skoro pa odjednom i niotkuda -  tema razgovora bude ljudska sloboda.

Sloboda da "je se ima", sloboda da "je se osvaja", sloboda da se u njoj samoj uživa, sloboda kao neophodnost da bi se uživalo u sreći, lična sloboda koja se povezuje sa "ma, mogu šta god ja hoću!", sloboda kao izbor, sloboda kao nužnost. Ne znam da li mogu da se setim svakog konteksta u kojem je reč "sloboda" pomenuta. Sloboda  "od nečega" ili "za nešto, za nekoga", sloboda da se za nju izboriš, sloboda da je nekako sačuvaš, sloboda da se bude sa nekim ili sam/a sa sobom.

Najčešća reč koja je pratila slobodu bila je "bezbrižnost", najčešće vreme za koje se "postojanje slobode" vezivalo bilo je - detinjstvo i rana mladost.

Najčešći imenovani krivac za "nemanje osećanja slobode"  bilo je tranziciono društvo u kojem živimo, društvo raširenog osećanja nepravdi, nezadovoljstva i otvorenog ili potisnutog gneva što su okolnosti u kojima živimo takve da svuda vidimo samo prepreke sopstvene slobode,  a retko ili nikako slike mogućnosti i verovatnoće rušenja tih prepreka kao izvesnosti da ćemo zajedno udahnuti svež vazduh slobode punim plućima i pomisliti "dobro je, lakše je, može se..."

I kroz i pomoću svakog od tih konteksta u koji je razgovorom reč "sloboda" stavljana jasno mi se ocrtavala "klopka za slobodu" - češće nego bilo šta drugo ta "klopka" bivamo mi sami, nezavisno od spoljnjih okolnosti, a uvek se mnogo lakše ta klopka stvara ako i spoljnje okolnosti "ne vode računa" o tome kako i koliko je sloboda potrebna ljudima. Isto kao i koliko vazduh, voda ili hrana. Ponekad i ljubav posmatramo samo kao slobodu da se bude srećan/na s nekim drugim, pa ma ko taj drugi/a bio/la.

I kao što sa slučajnim spletom okolnosti uvek biva, ovaj niz razgovora mi je bio od velike pomoći, nehotice i štedeći mi puno vremena koje bih morala provesti istražujući i čitajući o slobodi, o načinima i strategijama da se izgradnjom prostora slobode poveća osećanje bezbrižnosti u društvu.

Ovaj tekst je način da se zahvalim "urbi et orbi", odnosno svima sa kojima sam proteklih dana ove razgovore vodila.

A jednom čarobnjaku - posebno.