"Šlamperaj" je germanizam, nemačka reč koju smo usvojili i upotrebljavamo jer postoji pojava među nama za koju je ona baš dobar opis. Koren joj je u nemačkom SCHLAMPIG ("šlampih") što je i u njihovom jeziku "kolokvijalna" reč, a znači (kao pridev) - neuredan, aljkav, nemaran.

Ako je izgovoite par puta (u originalu ili u našem "iskvarenom" obliku) garantujem da ćete se setiti (ili osetiti)  dve stvari - da je neodoljive zvučnosti i da liči da je  onomatopejska reč. I da imamo mnogo razloga zašto smo je prihvatili, usvojili i zašto je upotrebljavamo. (Mislim na Vojvodinu, kao područje koje je bilo pod nemačkim govornim uticajem više nego drugi delovi Srbije).

Umemo, kao zajednica da budemo "šlamperaj" u tako mnogo oblasti da je nepravedno čak i započinjati ih ređati, jer će neke od njih, važne u kojima smo SCHLAMPIG, sasvim sigurno biti - izostavljene. U jednom od razgovora koje sam o toj reči vodila, pala je zanimljiva opaska "ma, nije to nikakav germanizam, to ti je čuveno naše NEMA PROBLEMA, LAKOĆEMO, SRPSKA POSLA stav i garantujem ti da smo mi to naučili Nemce, zato im je izraz i kolokvijalan!" . Bio je ponuđen i izraz "ošljarenje" (za koji niko nije znao da kaže odakle nam), ali smo se složili da TO nije TO. "Ošljarenje" sadrži u sebi nameru, nekakvu, a biti SCHLAMPIG je svojevrsno "stanje duha", nastalo bez ikakve namere, samo tako - traje.

I uočila sam svojevrstan paradoks kad je "šlamperaj" u pitanju - veću štetu pravi kad smo SCHLAMPIG prema i u sopstvenom privatnom životu nego kad (prilično štetno, takođe, ali nekako manje) smo SCHLAMPIG u društvenom ponašanju, društvenim obavezama, društvenoj odgovornosti. U nekim (istina retkim, ali ipak) društvenim događajima naš "šlamperaj" čak može izgledati i simpatičan, vrcav, duhovit, šarmantan. Ali u privatnim - skoro nikad, čini mi se.

Najgore je, verovatno, kad smo SCHLAMPIG prema drugim ljudima, bliskim ili ne, deci ili odraslima, kad nas to svojevrsno "stanje duha" spreči da opazimo ili osetimo da smo time nekog (nenamerno, ali ipak) - povredili, uznemirili, nešto krhko poremetili, a onda nastavili dalje, nesvesni štete koju smo možda ostavili za sobom.

Ili kad smo SCHLAMPIG prema sopstvenim željama, čežnjama, žudnjama, kad možda nesvesno, svoje osnovne, duboke potrebe zanemarimo smatrajući da će nam se već sve za čim žudimo dogoditi samo od sebe ili - već nekad.

Noćas sam dugo slušala jednu melodiju koju je izvodio jedan saksofon koji me je setio kako dragoceno ume da bude kad ljudi NISU SCHLAMPIG, jedan besprekorno sviran saksofon koji je, bez "šlamperaja" prozvodio tonove i zvuke koji su se mogli pretvoriti u - neizgovorene reči.

I mogli su se, tako savršeno odsvirani,  pretopiti i u slike, u "Imagination"...slušajući jedan drugi saksofon...