Pomalo neobičnim tokom događaja, u samo jednom danu i kao sami od sebe, povezali su mi se priroda magnetnog privlačenja (onakva kakvu je poznajemo iz fizike), jedno ime i jedna fotografija iz Dalmacije. Sve zajedno izazvalo je asocijaciju na naslov jedne stare skoro zaboravljene pesme "Ća je život vengo fantažija" koju je u filmu, napravljenom po priči Miljenka Smoje  "Roko i Cicibela" pevao Oliver Dragojević.

Sve zajedno - fina mala radost neobičnog trenutka, vredna pamćenja i čuvanja....

Ća je život vengo fantažija

To je bilo ka u priči, Roko nije jema ništa, Cicibela još i manje
Ali ljubav sve izliči, on je bija anarkišta, jemali su i kumpanje
To je bilo ka u priči, puno luštri i friškina, ma je isto priča prava
Čulo se i grubih riči, bumbilo se puno vina, bolila je digod glava

Trči vrime, cvili maška, traje jubav pusta, siromaška
Šaka suza, vrića smija ča je život vengo fantazija
Trči vrime, cvili maška, traje jubav pusta, siromaška
Šaka suza, vrića smija ča je život vengo fantazija

To je bilo ka u priči, živili su ka golubi, i nosili svoje brime
S puno srca, malo riči, goli, bosi, gladni, grubi, volili se cilo vrime
To je bilo ka u priči, kad su bili puno jidni, bombe, raspe 'li vovere
I sve druge strasne riči, vikali su oni bidni, ma su prošle te nevere

To je bilo ka u priči, malo sriće, puno jada, puno zime i propuva
Ali jubav sve izliči, boje vengo sto balada, boje nego štruca kruva
To je bilo ka u priči, ma ih više ovud ima, na dnu mora su gajete
Sve beštime, grube riči, sve prošlo poput dima, vrime metlom sve pomete