Ovako je bilo:
U razgovoru sa jednim sasvim čudesnim, dragocenim i izuzetnim sagovornikom ja sam govorila o teškoćama koje ljudi imaju pri prihvatanju promena, a on je, sebi svojstvenom lakoćom metafore, spomenuo - Elisabeth Kubler Ross. Podsetio me na njene knjige i radove iz sedamdesetih kojima je, radeći sa teškim bolesnicima kojima je vrlo malo ostalo da žive i radeći na emocijama koje ljudi imaju kad je smrt u pitanju, ustanovila čuvenih "Pet faza" ili pet koraka ili pet stepeni kroz koje pojedina osoba prolazi suočavajući se sa svojim skorim, neumitnim krajem.
- Mislim da se to, u određenom smislu, može primeniti i na situaciju kad ljudima ponudiš sasvim nove stvari, kad im ponudiš baš značajne promene koje se tiću života, a ne samo smrti - rekao je.
I po ko zna koji put učinio da zahvalim sretnoj slučajnosti što ga nađoh.
O čemu se ustvari radi?
O sledećim emocijama (fazama) koje je Elisabeth Kubler Ross ustanovila:
*Negiranje. U toj fazi osoba nije svesna težine vlastitoga stanja i odbija činjenicu da će umreti. Negiranje je privremeni odbrambeni mehanizam, koji traje neko vreme dok osoba ne prihvati vlastito stanje.
*Ljutnja. Nakon faze negiranja javlja se faza ljutnje. Izražavajući ljutnju pacijenti se delomično oslobađaju svojih strahova, ljubomore, napetosti i frustracija. Oni svoju ljutnju i bes usmeravaju prema onome ko im je u tim trenucima najbliži, bilo da su to rodbina, lekari, medicinske sestre ili neko zdrav u njihovoj blizini.
*Pogodba. (Cenkanje) Nakon faze ljutnje na sebe i na svoje najbliže, sledi faza pogodbe. U toj se fazi osobe obično okreću religiji ili crkvi ili samostalnom "svođenju računa", nekako verujući da će tako "produžiti vreme".
*Depresija. Kada shvate da ništa ne može promeniti njihovu sudbinu, ulaze u fazu depresije. Postaju povučene u sebe, odbijaju odlazak prijateljima ili rodbini. Produžen period povlačenja u sebe i oplakivanja vlastite sudbine normalno je ponašanje u toj fazi.
*Prihvatanje. Za vrijeme te faze pacijenti u potpunosti prihvataju činjenicu da moraju umreti. Ljutnja, depresija u ovoj fazi obično nestaju. Dr. Kubler-Ross opisala je tu fazu kao period bez mnogo osećanja. Pacijenti se ne osjećaju niti sretni niti tužni. Mnogi su mirni i povučeni u sebe. Odbijaju mnoštvo ljudi. Vole biti sami ili u društvu malo odabranih, bliskih prijatelja ili rodbine.
Zašto se ovakav "sled emocija" može primeniti i na psihološka stanja pojedinca kojem se nudi (ili je primoran) na korenite promene u ponašanju? Zašto je "The Wizard of Mine" tako lucidno u pravu kad nudi da se o tome razmisli?
Zato što je - logično.
Zato što su ljudi neskloni promenama, pa ma kako sve promene na srednji ili duži rok obećavale i zaista bile - promene na bolje, ma kako bile promene koje povećavaju kvalitet života svakodnevice.
Mi kao društvo i kao država živimo vreme ogromnih, korenitih, nepovratnih promena i sa lakoćom se mogu prepoznati reakcije identične onima koje je Elsabeth Kubler Ross ustanovila za slučajeve najveće "promene" i najvećeg gubitka koje ljudsko biće može doživeti (preživeti) - sopstveni nestanak ili nestanak neke drage osobe.
Ljudi vole sigurnost, vole prepoznavanje poznatih stvari, događaja i rituala u sopstvenoj svakodnevici i svaku najavu da će se svet oko njih menjati prvo, mahom, dočekaju - poricanjem. Kažu - ma, što sada, ne treba mi to, neću! Šta da radim? Kako da se snađem u novim okolnostima?
Posle toga sledi ljutnja što smo primorani da menjamo i sebe i okolnosti u kojima smo do tada "plivali kao ribe u vodi", neko drugi nam je kriv, neko drugi je odgovoran za realnost koja se menja, nismo mi, nikako.
I - nastaje cenkanje, razmišljamo s kime i čime bi mogli da napravimo neke "nagodbe" pa da dolazak promena ipak zaustavimo ili makar odložimo jer nam ne prijaju, jer zahtevaju od nas aktivizam na koji nismo spremni i koji ne želimo da "upražnjavamo".
Depresija je tada neminovna, uz osećanje kako je "pre promena" sve bilo mnogo, mnogo bolje, a sada je baš sve baš potpuno bezveze, bezvredno, nepodnošljivo besmisleno....
I - na kraju dolazi prihvatanje promena samo zato što promene daju dokaze o tome da su - promene na bolje. Bez jasnih dokaza o tome da ponuđene promene dovode do BOLJEG, ne može da postoji ova faza prihvatanja, ona izostaje i onda se faza depresije - nepodnošljivo produžava.
Kad razmislimo o svojim reakcijama na male ili velike promene koje smo primorane da "obradimo" u svojoj svakodnevici, dosta brzo se uočava da metafora "pet koraka" katkada itekako ima smisla. Od ključnih događaja u ličnim životima (preseljenja, novo radno mesto, gubitak posla, odlazak u vojsku, venčanje, rođenje deteta, odlazak na rad u inostranstvo, odlazak u penziju,.....krupnih promena ima po prirodi stvari u našim malim životima) do ključnih događaja kakve su, na primer EU integracije u tranzicionim evropskim društvima ili teška vremena posle ratova, konflikata, sukoba u društvima i državama.
Šta bi onda bilo dobro "upravljanje promenama" u nekom društvu?
Podrediti ritam promena jednom cilju - da najneprijatnji i najteži "koraci" traju što kraće ljudima i nikako, nikako ne gubiti iz vida da je prvi prioritet - imati dokaze, vidljive i opipljive kritično velikom broju ljudi da se radi o promenama - na bolje. Da bi uopšte mogla biti stvorena mogućnost da promene budu prihvaćene.
I ima, naravno, ljudi koji su uvek spremni na promene, radoznalih, preduzetnih, samostalnih, aktivnih, sposobnih, čarobnih, čudesnih, kreativnih, uvek spremnih da "probaju" promene koje im se ponude ili promene koje sami kreiraju u potrazi za doživljajima. Oni su oni retki i dragoceni izuzeci za koje ovih "pet koraka" verovatno ne važe ni kao rezultat Elisabetinih istraživanja ni kao metafore.
Potrebno je da imate sreće da takve sretnete.
Oni su - svežina ovog sveta.
Ili kako bi rekao Maestro : "There's only one degree of freshness — the first, which makes it also the last" ("Свежесть бывает только одна – первая, она же и последняя")
Ili što bi rekao Johnny Cash:
