Volim da slušam ljude.Pažljivo slušam ljude.Važno mi je i da čujem šta im je stav ili emocija o bilo kojoj temi, a još važnije da pokušam da osetim da li i kakav strah pokušavaju da sakriju ili potisnu izgovorenim rečima. Strahovi mogu da upravljaju ljudskim ponašanjem, a da ni oni sami ni okolina ne budu svesni o čemu se ustvari radi.
Ovih dana gledam i slušam i vidim i nelagode i zabrinutost i ozbiljnu zapitanost i strahove među ljudima. U ponekim razgovorima strah od neizvesnosti prosto možeš da "uhvatiš prstima". Ljudi jedni druge pitaju "šta će biti sa nama?" i sami i daju odgovore, ponekad ljuti i uvređeni što neko već negde nije našao odgovor i poštedeo ih još jednom straha od neizvesnosti, od za mnoge još uvek nejasne slike o budućnosti.
I ne vredi kad im kažem da je budućnost dobra. Jer jeste i znam da jeste i znam da se to danas ne vidi i ne oseća, ali je dobra i videće se već u "proleću našeg zadovoljstva" koje dolazi vrlo skoro. I - ne vredi. Štaviše, takav odgovor se često dočekuje sa - prezirom.
Dakle, o preziru je reč.O njegovim raznim vrstama, od svakodnevnog i uvredljivog, preko kultur-prezira u neuspelim dijalozima do pokretačkog i dubokog prezira prema pojedincima i grupama u društvu. U Srbiji je i inače nekako "otmeno" biti ciničan, a sada sve češće prepoznajem prezir prema svemu, neutemeljen, štetan, nastao verovatno kao (nažalost) jedna od posledica u dugom nizu emocija koje su među nama vladale - od velikih očekivanja, preko zagubljenih iluzija i suočavanja sa realnošću do opravdane uvređenosti i osećanja prevarenosti i izneveravanja, sve do tog (sad već raširenog) prezira prema svemu i svačemu.
Ako prihvatimo da "cinizam svemu zna cenu, a ničemu vrednost", šta prezir zna?
Ništa.
Prezir nema pojma.
Nahranjen neznanjem i cinizmom, često opremljen lažnim stavom "s visoka" i uvek punjen rečima koje bi trebalo da ga sakriju i predstave "kao nešto drugo", prezir je u suštini nedostatak samopoštovanja, nevoljnost da se poštuje bilo ko i bilo šta drugo osim udobnosti sopstvenog prezira i odluka da se ni pod kojim uslovima ne stupa u bilo kakvu komunikaciju. Osim što je samoobmana, prezir je i sjajno sredstvo kojim se ljudi oslobađaju eventualne obaveze da bilo šta učine, urade, promene. Zašto bi? Kad se podlegne otrovnom, zamamnom zovu prezira - onda je baš sve oko nas za stav "ja nisam deo svega toga, ja sve to prezirem".
Prezir onda udobno ukida potrebu za životom u realnosti i gadi se svakog racionalnog objašnjenja, svake činjenice i svake ponude da se u sopstveni prezir bar malo posumnja.
Prezir prema realnosti je samo posledica straha da se sa realnošću suočimo, kakva god da je.Lakše je prezirati i ja to razumem, koliko god mi emocija prezira prema bilo kome i bilo čemu bila - strana, ali pre ili kasnije onda realnost sama sobom natera ljude da se njome bave bez prezira, jer je to neminovnost realnosti. I tada nastaju pravi problemi - kad vam život oduzme pravo na prezir ostaje vam izbor između gneva i očaja. Ostaje osećanje bespomoćnosti da se uradi išta drugo osim da se bude ili gnevan ili "potopljeno" depresivan.
Zato kažem da prezir pojma nema. Cinizam zna u šta može da se pretvori, prezir ne zna.
Mogla bih da ređam neverovatan broj primera (raznih) kojim se može dokazati istinitost svih ovih emocija koje vidim kod ljudi, ali biram samo jedan - prezir prema ženama.
Omalovažavanje, uvrede, nasilje, "nevidljivost" žene, ponižavanje, zlostavljanje, tretiranje žene da je "roba", a ne osoba, stav da su iz mnogo razloga "manje vredne", zloupotrebe religijskih učenja o "pravu muškarca nad ženom", agresivan jezik i diskriminacija jezikom, obeshrabrivanje žena da "umeju i mogu i umaju prava"....duga je lista.
A u korenu stvaranja takve liste je - prezir.
Mudri ljudi kažu:
"...lakše je razbiti atom nego ljudske predrasude...", a ja mogu samo da dodam - lakše je otkriti sve zakone prirode nego jedno ljudsko biće ohrabriti da se oslobodi svojih strahova, da posumnja u prezir koji samo gaji, da širom otvori oči i duboko i slobodno udahne vazduh realnosti. Kakav god da je, taj vazduh realnosti je svežiji, zdraviji i bolji od otrovnog daha prezira.
I koliko god često u razgovorima sa ljudima osetim da su upali u otrovne zamke prezira, nikad neću odustati od predloga da kažem "`ajde probaj bez prezira, ma, samo probaj, možeš ti to, svi to možemo, samo pokušaj bar...sebe radi".
I znam da je zdrav, dobronameran humor, maštovita duhovitost najbolji lek protiv prezira i to mi je najvažniji dokaz koliko prezir nema pojma.. Ljudi koji preziru ne umeju da se smeju, oni se podsmehuju, rugaju, njihova "duhovitost" je neprijatna i uvredljiva.
Zato što prezir pojma nema.
