Ima jedna "opisna" i stara vrsta poslovice koja simboliše našu uvek prisutnu spremnost da se - predamo predrasudama, stereotipima, stavovima koje ne proveravamo, ne podvrgavamo sumnji jer nam (iz ko zna sve kakvih raloga) - prijaju, ugodni su nam, ne želimo da sumnjamo da su "istine" u koje duboko verujemo ustvari - predrasude. Poslovica glasi:

"A deaf man heard how a mute told that a blind man has seen how a cripple walked."

"Gluv čovek je čuo od nemog čoveka da je slep čovek video da čovek bez nogu - hoda."

Ljudi (sasvim očigledno) - bez predrasuda ne mogu i iluzija je poverovati da ih se, bilo kakvim pravilima, propisima, objašnjenjima i opisima možemo - sasvim osloboditi. Ali ih - možemo postati svesni ako O NJIMA, a ne NJIMA razgovaramo, ako razne stvari u koje smo ubeđeni - podvrgnemo sumnji.

Davnih dana, na jednoj izvanrednoj izložbi u Ženevi  (multimedijalnog, konceptualnog karaktera) bila su (vrlo stvarno, hiperrealistično) na jednom zidu jedna vrata na kojima je pisalo "vi, koji nemate predrasude - uđite otvarajući ova vrata". I nema ko nije pokušao, a vrata su (naravno) bila - nacrtana na zidu, izvanredno realno.

Najveći broj naših predrasuda proizlazi iz toga što nas društvo i okolina "uči" njima i što većina ljudi ima nesavladivu potrebu da sebe doživljava kao "divove", a to jedino ume smatrajući mnogo ili sve druge - "patuljcima". Niti se tako postaje "div" niti je to dokaz da je bilo ko drugi "patuljak". Ali se - dešava.

I ako ne uspemo da razumemo da SVAKA predrasuda pomalo zaglupljuje, propustićemo razne fine stvari u životu, "promašićemo" razne ljude koje svojim predrasudama činimo "nevidljivim" sebi samima.

Ako bar neku od predrasuda ne podvrgnemo proveri i sumnji, na kraju ćemo svim svojim bićem i svaki dan i stalno, s lakoćom verovati u poslovicu koja je napisana kao "ilustracija" predrasuda.

I "odricanjem" BAR JEDNE OD HILJADU  predrasuda koje "vučemo za sobom", osetićemo i videćemo razne lepote koje ta predrasuda "skriva" od nas, pa se  onda istim mehanizmom odreknemo  još jedne i još jedne...uz svest da ih ne možemo ukloniti sasvim, ali im možemo bitno smanjiti - ukupan broj.

Ponekad je upravo TO ono što se naziva - napretkom ljudske civilizacije i ostvarivanjem snova i nade koje imaju mnogi koji se protiv predrasuda - bore, kako god znaju i umeju.

Predrasude – izbor ili sudbina?

Žene veliki deo svojih svakodnevica provode kao mete, objekti (ili žrtve) predrasuda o njima samima, o društvenim ulogama koje su im namenjene, o tome šta je u redu reći ženi (ili o ženi), predrasuda o tome da je njen izbor da bude potčinjena žrtva, da je sama kriva i da izvoli to menjati, ako joj se ne sviđa. Evo, izvolele smo. Ne sviđaju nam se predrasude, stereotipi, bahatost, arogancija, vladavina neznanja i nasilja u društvu. Evo, izvolele smo da kažemo da su predrasude izbor delova društva u kojem živimo, a nikako naša sudbina.

Česte predrasude izrečene u razgovorima koje ja čujem od žena samih su sledeće: «ja nemam problema sa muškarcima, to mi liči na AFŽ (Anti-Fašistički pokret Žena), na feministkinje i sifražetkinje, ja sam se sama izborila za svoj status, važan je kvalitet, feministkinje su agresivne, ja se sama izdržavam, završila sam škole, žena treba sama sa se dokaže i neće imati problema,...» . Zašto su ovi stavovi predrasude? Zato što se iz neznanja ili nedostatka volje da se suoči sa realnošću gubi iz vida sledeće: nisu žene ODUVEK išle u škole, nisu žene ODUVEK imale pravo glasa, nisu žene ODUVEK imale pravo da se zaposle, nisu žene ODUVEK imale pravo na imovinu, na razvod, na samostalnost u dokazivanju sopstvenih kvaliteta, nisu žene ODUVEK živele u «de iure» ravnopravnom statusu kao posle pobede nad fašizmom u našem društvu, nisu žene ODUVEK imale pravo da se oblače kako hoće (a negde ni danas nemaju). Postojale su NEKE ŽENE (sifražetkinje, političarke, feministkinje, uticajne intelktualke, organizovane radnice), NEKI DRUŠTVENI POKRETI, koji su u jednom trenutku glasno rekli: «Ovako kako žene žive – ne valja! Hajde da menjamo sve to! .» I to je izrečeno pre samo 100 godina, a generacija žena koja danas živi (bar u Evropi), koja živi od polovine prošlog veka do danas, sve mi živimo životom iz kojeg su uklonjene BAR NEKE PREDRASUDE O ŽENAMA: - da NE TREBA da idu u školu, da NE TREBA da glasaju, da NE TREBA da odlučuju o rađanju, da NE TREBA da se zaposle, da NE TREBA da nasleđuju imovinu, da TREBA da budu «kuš!.» jer će inače dobiti batine od muža, brata, momka,....Šta mi danas kažemo? OVAKO KAKO DANAS ŽENE ŽIVE – NE VALJA! Hajde da menjamo to! Hajde da uklonimo još neke predrasude koje stvaraju nepravde u društvu, nepravde i neravnopravnost od kojih je loše i ženama i muškarcima. Hajde da uklonimo neznanje i zablude o zakonima kojima menjamo, hajde da razumemo da je naš većinski zahtev «hoćemo u Evropu» direktno povezan sa uklanjanjem raznih predrasuda koje delovi društva gaje prema ženama (i ne samo prema njima i o njima). To je promena koju smo dužne da uradimo da bi vratile dug svim onim ženama sa početka veka koje su se borile i stradale da bi MI imale bolji kvalitet života, to je dug koje smo DANAS dužne da odužimo da bi naše ćerke i sinovi, naši unuci i unuke živeli sa manje prerasuda nego mi danas, da bi i oni i mi imali bolji kvalitet života.