Površnost je raširena, laka, zavodljiva, prihvaćena, ima mnogo lica i oblika i u suštini je način da "šareno i privlačno" iskažemo svoj "manjak interesa i volje" za radom, za "udubljivanje" u bilo šta o čemu (inače) imamo stav, za bilo šta što nam je povereno da uradimo, da naučimo, da obavimo.

Površnost je "mlađa i zgodinja sestra" aljkavosti, šlamperaja,  našeg "lako ćemo i sutra ćemo" ponašanja, naše pokazivanje "bašmebrigizma" kao da nam je to "prirodno pravo",  naša sklonost ka "fušeraju, nezavršavanju poslova", naše odsustvo napora da sumnjamo da li o nečemu imamo dovoljno znanja, naša nespremnost da pitamo, istražujemo i brinemo o kvalitetu onoga što govorimo, što radimo, što  pružamo kao uslugu ili prodajemo kao robu.

Površnost je lepršava, neodoljiva i tako, tako - ljudska.

Gde god da je ljudi - ima i površnosti, ima "neizbežne lakoće"  stava  "ma, baš me briga, ako prođe - prođe, mrzi me sad, i drugi tako rade...".

I svuda ima površnosti, ali mi se čini da se kod nas površnost - neguje, da se toleriše više i češće nego kod drugih, da je smatramo "delom mentaliteta", a ustvari je jedna od naših - loših navika, ustvari je "linija poslednje odbrane"  stava i uverenja da i ne možemo da se menjamo, da i ne treba da se menjamo.

Površnost je najbolji mogući izgovor za sve koji ne žele da ulože napor da sopstvene "loše navike" - menjaju.

Najjasniji i najbliži primer ustaljene površnosti je - razmena informacija.

Prateći kako ljudi razmenjuju informacije (ne samo na našem jezičkom području, već i na drugim jezicima koje znam) primetila sam da kao da postoji svojevrstan "model" (kod nas izraženiji nego u engleskom ili nemačkom) po kojem oni koji informacije treba da pružaju rade to nedovoljno često i nedovoljno jasno, a oni koji informacije nemaju kao da smatraju da već znaju bolje i da im informacija i ne treba.

Površnost  odlično opisuje i  kontekst nedovoljno dobre komunikacije, sasvim precizno i istovremeno upućuje na to ŠTA uraditi da bi se ukupna "količina površnosti" nekako smanjila i time nam svima približila način na koji se informacija razmenjuje onom "drugačijem načinu", onom "boljem stepenu" razmene kojeg čitam na drugim jezicima.

Površnost je ozbiljna prepreka dijalogu, pristajanje na površnost je pristajanje na "kulturu monologa", površnost je ozbiljna mana obavljanju bilo kog i kakvog posla, a svaku komunikaciju površnost  ustvari - sprečava, zaustavlja sasvim.

Površnost ume da izgleda kao "lepa kraljica lenjosti", jer je zavodljiva, laka, ne zahteva nikakvog napora, osim da se veruje da su nam stavovi, mišljenja, utisci, procene, sve naše što u reči pretvorimo - da nam je sve to sasvim utemeljeno, da nema nikakve potrebe proveravati da li smo informacije koje imamo razmenili na pravi način ili da li smo informacije koje nemamo tražili na pravi način.

Tuđu površnost doživljavamo kao omalovažavanje, nepoštovanje, čak i uvredu i lako ćemo se setiti tog svog doživljaja u komunikaciji sa javnim službama, državnom upravom, sa servisima naših neispravnih kućnih uređaja, sa majstorima koje zovemo, lekarima, bilo kime od kog tražimo uslugu (ili robu) koju plaćamo ili koja nam je neophodna. iz bilo kog razloga.

Tuđa površnost nam uskraćuje i informaciju i uslugu i robu koja nam treba.
Svoju sopstvenu površnost najčešće - ne vidimo, ne uočavamo, ne razmišljamo o njoj kao o lošoj navici koju bi trebalo menjati jer je i ona (naša površnost) nekome, negde ona "tuđa površnost" koju i mi sami doživljavamo i - koja nam se uopšte ne dopada kad imamo posla s njom.

Davnih dana sam "objavila rat" rečenici "to nije moj posao!", rečenici koju (pre)često čujem na mestima na kojima (mislim) ne bi smela da se čuje uopšte, rečenica koja proizvodi strašno mnogo problema na mestima na kojima bi problemi morali da se - rešavaju i taj "rat" sam vodila i vodim i znam da će biti dug, jer je ta rečenica moćna, ona je "čuvar loših navika" koje čine - kulturu površnosti, stvorenu ko zna kako i kada, ali danas sasvim vidljivu i tako jasno "ometajuću" kad je razmena informacija u pitanju.

Površnost od svega pravi - kič, od dijaloga i polemike, preko svih javnih poslova do kulture i zabave i - prisutna je u svim ljudskim zajednicama, ali je STEPEN KOJIM SE PODNOSI POVRŠNOST ono što razlikuje uspešne i neuspešne ljudske zajednice.

Kod onih kod kojih je taj "stepen površnosti u svemu" previsok i kod onih u kojima se ne čine napori da se taj stepen smanji - vidljiv je neuspeh u svim sektorima, dok je kod onih koji dele svest o tome da površnost NE SME preći neki kritično mali (ili veliki) stepen - vidimo uspeh, u svim sektorima.

Primera "tuđe površnosti" (šlamperaja, aljkavosti, fušeraja, lenjosti, bahatosti, primitivizma,....kako god je nazvali) ćemo se uvek lako i brzo setiti:

- šalterske službe,  javne službe, politička scena (i stranke i institucije), ekonomske i finansijske analize, medijske scene (razne), rad raznih koji nas voze, greju, uče nam ili nam čuvaju decu, rad onih koji nas leče, mesta na kojima tražimo informaciju,  uslugu, robu, zaštitu, trgovci, majstori, ... spisak se pravi brzo i prilično je dug.

Primera "sopstvene površnosti" ne umemo da se setimo (ili to činimo nedovoljno često) i radije imamo stav "POVRŠNOST - TO SU DRUGI", što je jedan od najpovršnijih stavova koje uopšte možemo imati.

Površnost sobom nosi dve vesti - jednu dobru i jednu lošu:

LOŠA VEST je da je uz površnost uvek vezano neznanje, a jedini način da se neznanje prikrije je da se na njega bude - ponosan, Ignorantia est arogantia, rekli su ljudi  2000 godina starom poslovicom,.Kad ljudi nešto ne znaju, češće su bahati i poriču sopstveno nezanje, nego što su spremni da - nauče i tako sami uklone problem i sebi i drugima.

DOBRA VEST je da se ukupna sklonost ka površnosti kod nas ipak - smanjuje. Negde muka i pritisak nateraju ljude na odustajanje od površnosti, nekad i negde (što ja mislim da je mnogo bolje) ljudi dobrovoljno i "sami od sebe" odluče da - ne budu površni, da stiču znanja i veštine i da brinu o tome da li su svoj posao obavili kako treba  da li su proverili, promislili pre nego što su nešto rekli ili nešto obećali nekome. I kao što to obično biva - kada jednom sami odustanete od svojih loših navika - još jasnije i bistrije primećujete tu "lošu naviku" kod drugih.

Površnost u bilo kojoj ljudskoj zajednici nikada i nikako ne može biti "iskorenejna", ona je "dublje u ljudskoj prirodi" nego što nam se to čini na prvi pogled, ali je - možemo smanjiti na podnošljivu meru, na stepen "veličine" koji nam neće biti prepreka da svaki posao, za sebe i za druge - obavljamo kako treba, tako da budemo svesni "stepena sopstvene površnosti" i da budemo svesni da je ta, naša površnost nekome negde ona "tuđa površnost" koja i nama samima smeta kad je doživimo.

Jer - kad god vidimo nekog uspešnog, kad god vidimo da je negde nešto uspelo i da je uspešno - pouzdano znamo : uspeh "ne podnosi" površnost, uspeh traži rad, učenje i napor. I - ono što je najteže svima nama: odricanje od loših navika.

I kao što verujem da se karakter, kašalj i ljubav nikako ne mogu sakriti, tako počinjem da mislim da se i površnost  "ne može sakriti", ali se izgleda - može "tolerisati", a tu "vrstu tolerancije" smatram neproduktivnom, smatram da kad, jednom, smanjimo taj stepen tolerancije prema sopstvenoj i tuđoj površnosti, da ćemo tada efikasno početi smanjivati ukupnu količinu površnosti koja nam ustvari - svima smeta.