PNoWB (Parliamentary Network of World Bank) je mreža u kojoj, po pozivu WB, (Svetske Banke) učestvuju i u kojoj rade parlamentarci iz celog sveta.

WB nije nikako i nikada "morala" da ovakvu mrežu organizuje, ali su pre nekoliko godina, na predlog mog prijatelja iz holandskog (Bert Koenders)  parlamenta, promućurno razumeli da bi to mogao biti dobar proces i za WB i za njene članice i za ekonomske, političke i finansijske procese u svetu.

Bert kaže:

We’re not fans of the World Bank. We’re critics when necessary, supporters when necessary.  PNoWB promotes the role of MPs in fighting poverty. We’re a hands-on implementation group,”  
Bert Koenders, MP, the Netherlands, PNoWB Chair

ECU PNoWB je deo mreže koji se sastaje češće i okuplja evropske i centralno azijske zemlje, a mrežom neposredno rukovodi jedan od potpredsednika WB, Shigeo Katsu, jedan neobičan i izuzetnim znanjima potkovan Japanac, duhovit i vedar, s kojim je bilo jednostavno sklopiti prijateljstvo.

Protekla tri dana radili smo zajedno u - Tirani, u Albaniji.

Gradonačelnik Tirane, Edi Rama, dobitnik je nagrade za najboljeg gradonačelnika na svetu 2004. (mislim da samo on zna koliko posla je trebalo obaviti da bi se ta nagrada zaslužila!). ako se zna da su Tiranu zvali i "zaboravljenim gradom" i "skrivenim evropskim gradom".

Razgovarali smo o izuzetnom porastu cena hrane i energije (na svetskom nivou), tačnije bi bilo reći o "eksploziji" cena hrane i energije i o starenju populacije u Evropi i centralnoj Aziji, o trendovima povećanja broja ljudi u "trećem dobu" do 2030 godine. Strateške analize, brojke, grafici, trendovi, svega i svačega je bilo ukuljučujući i volju WB (sa nivoa predsednika Robert Zoelick-a i potpredsednika Katsu-a) da WB počne da se bavi temom "besplatnog ženskog rada" na osnovu kojeg funkcionišu porodice, lokalne zajednice, čitava društva.

Smejali su se kao šašavi kada sam, u argumentaciji za temu besplatnog ženskog rada, predložila da zamisle kako bi svet izgledao da 7 (sedam) dana na celoj planeti sve domaćice stupe u generalni štrajk, domaćice koje obavljaju sve one silne poslove (bez obzira da li su još i zaposlene ili ne) zbog kojih je moguće živeti dan. Žene su se smejale glasnije, bolje su zamišljale članove svojih porodica sedmog dana tog imaginarnog planetarnog štrajka vrednih ženskih  ruku koje, ustvari, "run the world and make the whole world moving and going, smoothly". A cena tog rada se tačno zna - na tržištu postoji cena sata kuvanja, peglanja, spremanja, pomoći za učenje, nabavke robe,.....da ne ređam sve "ćorave" poslove koje žene rade ćutke, neprimetno i dobrovoljno, i nastaviće da rade i dalje, ali čini nam se da bi bilo zgodno da se o tome malo popriča, eto i na nivou WB, da se proceni doprinos tog rada ukupnom bruto društvenom proizvodu, ukupnoj ekonomiji i da se, ako može, složimo, da taj rad, besplatan i dobrovoljan, zahteva nekakvo poštovanje i zahvalnost društva kojem se taj rad poklanja.

I ma koliko mi dani u Tirani danas (što se tiče PNoWB) izgledaju još uspešnije nego dok su (do danas) tekli, prava zanimljivost je, kao i uvek do sada, reakcija mojih poznanika i prijatelja na vest da sam u Tirani, da sam u -  Albaniji. Svi redom se začude, iskreno, a dobar broj njih kaže "e, da znaš da bih voleo/la i to da vidim!"

O toj se zemlji kod nas tako malo zna, do 2001. nismo imali ni diplomatske odnose, i često imamo puno predrasuda i stereotipa o zemlji, ljudima i gradovima Albanije. Bila sam nekoliko puta i mogu svedočiti o izuzetnom napretku koji su postigli, menjajući se za ovih sedam godina. Kao što mogu svedočiti da, iz meni neobjašnjivih razloga, mnogo lepo pričaju o - Beogradu. Ta slika Beograda kao najpoželjnijeg grada u koji bi otputovali, tako su mi rekli,  "vuče" korene iz perioda stravične diktature koju su jedva preživeli kad im je, iz samo njima znanih razloga, Beograd izgledao kao svetionik slobode. I bilo mi je žao, kad su me pitali, što ja ustvari znam tako malo o Beogradu, mada sam češće i više tamo nego kod svoje kuće i u svom gradu.

A znam da ustvari i ne vredi pričati, "jedan pogled više vredi od hiljadu reči", to je istina koja važi za bilo koje zemlje, gradove i ljude, kao što je i istina da je pogled na neke posebne predele i neke posebne ljude - neprocenjiv. Toga me je setio jedan od učesnika PNoWB skupa - pričao mi je kako ima spisak mesta koje do kraja života želi da poseti (Tiranu je baš "precrtao") i pitao me kuda bih ja volela još da otputujem i koja mesta da vidim, koje predele (za koje sam čula) da obiđem, kakav mi je spisak, ....

Nisam znala da mu kažem. Da me je pitao za ljude, znala bih šta da mu odgovorim.