Pri upoznavanju, pri slučajnom susretu, u telefonskom razgovoru, dolaskom u posete, privatne ili ne, na početku poslovnih razgovora, ponekad i na početku obavljanja dogovorenog posla, ljudi sa lakoćom i gotovo ne razmišljajući izgovaraju rutinsko, kurtoazno, konvencionalno i bezlično "kako si? / kako ste ?". Većina nas uopšte i ne čuje to pitanje i isto tako rutinski odgovara "dobro, hvala na pitanju, a ti/vi?" ili odmahuje rukom, klima glavom, sleže ramenima i u neskladu sa neverbalnom komunikacijom odgovara "ma, dobro..." ili "ma, ne znam ni sam/a..." ili počinju "ma, imam problema..."  i time započinju monolog kojem kurtoazno pitanje uopšte nije bilo namenjeno.

Imala sam prilike da slušam od stranaca koji dolaze kod nas na duže ili kraće o njihovom iznenađenju što se kod nas ponekad na to kurtoazno pitanje STVARNO odgovara opisima "stanja", pa onda oni (ako ostaju duže kod nas) često počnu da izbegavaju postavljanje tog pitanja, štede sebi vreme, kažu... (Evropljani i Amerikanci pogotovo, kod njih se skoro podrazumeva da se na takvo pitanje uopšte i ne odgovara - od čuvenog engleskog "how do you do?" preko slengovskih "how you`re doin` ?" ili neprevodivog "wha`s up?" )

Bliski ljudi uspsotave različite oblike tog rutinskog pitanja, dobro se poznavajući među sobom, oni znaju šta im se dešava i onda njihovo pitanje "gubi" plitkost rutine, oni pitaju sa stvarnom zainteresovanošću nakon koje zaista sledi razgovor koji je razmena i emocija i informacija. Ponekad se namerno unosi humor u takvo pitanje, duhovitost koja treba da olakša početak komunikacije (to je, na primer, čuveno pitanje "š`a ima?" koje samo po sebi izaziva - osmeh). Pitanje potpuno "gubi" svaku rutinu ako se postavlja sa istinskom zainteresovanošću o nečijem zdravlju, s nadom da je osoba koju pitamo (ili o kojoj se raspitujemo) bolje i zdravije nego kad smo poslednji put pitali.

I ima onih jako retkih, skoro potpuno neverovatnih "kako si?"  koji svojim tonom i bojom imaju moć svežine velikih morskih talasa, tako vas zapljusnu svim onim prećutanim, "polivajućim" dobrom koje  čujete u svakom slovu pitanja, izgovorenog na bilo kom jeziku. Neprocenjivo. I - nezaboravno. Zbog takvih "kako si?" (ako imamo sreće, pa nam se dogode) posle i svako konvencionalno koje čujemo gubi svaku rutinu i pretvara se u neprekidno ugodan odblesak sećanja, poput nepostojećih talasa koje "čujemo" u velikim školjkama.

Pitali su me jednom zašto sam tako zainteresovana kako ljudi pitaju "kako si?" i kako ljudi odgovaraju na to rutinsko pitanje, zašto se raspitujem o tome kako se ljudi ponašaju kad im se postavi takvo pitanje i odgovor je skroz jednostavan - posao kojim se bavim ima smisla i znaću da ima i rezultata kad i ako dovoljan broj ljudi na pitanje "kako si?" odgovori sa "e, pa nije loše..." ili "ide na bolje" ili "ma, čuj - dobro je, dobro sam...". Ti i takvi "rutinski" odgovori u dovoljno velikom broju označiće dolazak svojevrsnog "talasa male bezbrižnosti" u svakodnevicu, dolazak "malog olakšanja" kojim ćemo podeliti svest o tome da smo neke brige "prebrinuli" zauvek. I da nas čekaju nove, ali manje i lakše.