Ugodno druženje, fini žamor u prijatnom kafeu i mi, malo promrzle, ali zadovoljne što smo zajedno na kafi posle vesele šetnje i malko kupovine gradom. Lako i lekovito žensko druženje.

Odjednom, niotkuda, dobih pitanje:

- Kad si poslednji put nekome napisala pismo, mislim pravo pismo, ne ovu elektronsku poštu?

Zatečena, prvom reakcijom htedoh da uzvratim pitanjem "otkud ti to pade na pamet?!", ali se suzdržah u zadnji čas, jer verujem da je nepristojno na pitanje odgovarati - pitanjem, što se sve sasvim sigurno odrazilo blentavim izrazom na mom  licu, pa na kraju ipak odgovorih:

- Ne znam.Dugo nisam, jako dugo, ako misliš na ono "pravo pismo" koje pišeš bliskim ljudima da svašta i nešto iskreno napišeš...

Prsnule su u smeh, sve namigujući jedna drugoj:

- E, ovo su "retki petki" da te gledamo tako zblanutu i zbunjenu, kao da smo te polile vodom, stvarno si blesava...

Smejem se i ja zajedno sa njima, šta ću - u pravu su, uspelo im, uvek ispadne "dobra fora" kad u društvu uspe šala na nečiji račun, lepo je ustvari. Ali sada i ja imam pitanje:

- Ajde, veštice jedne, dajte neku poentu, jeste me, ne kažem, ali - ima li i dalje ili je cela finta u "prepad pitanju"?

Jedna od njih je napisala jedno pismo.

Ne, nismo pročitale sadržaj, nije nam ga čak ni prepričala, samo je htela da znamo da ga je - napisala i poslala. Važno. iskreno, pravo pismo. Pismo u koje je uložena njena budućnost, sve u šta veruje, sve što želi, sva ona, takva kakva je. Znamo se dovoljno dugo da nam nije potrebno da znamo šta piše u pismu, a dovoljno nam je da slutimo kome ga je poslala.

Nastavile smo ćaskanje, lako i brzo o svemu i svačemu drugom, pismo više nismo pominjale, a ja sam imala utisak kao da ga vidim na malenom okruglom stolu između naših šolja sa kafom, čaša i pepeljara, kako mirno leži, belo i nepročitano i svedoči o važnosti prijatelja i doživljaja sa njima.