Steven Pinker je, pre par godina, objavio svoju tezu o tome da postoji "mit o nasilju naše civilizacije", ove današnje koju živimo i da je savremena civilizacija ustvari najmanje nasilna i krvava od svih civlizacijskih epoha koje su postojale i trajale pre nas.
Na čemu zasniva svoju tezu?
Na procenama (i na osnovu dostupnih istorijskih artefakta) o - statistici ubijenih, o broju masakriranih za koje niko nikad ni na koji način nije kažnjavan, osuđivan, ni za svoga vremena ni kasnije, istorijski. Pokolji u procenjenim brojkama, širom planete i tokom više vekova.
Osim što se može osporavati način na koji se do užasavajućih brojki došlo, one su temelj za ključni statistički prikaz koji koristi Steven Pinker - on naime izračunava koliko procenat od ukupnog stanovništva čini broj onih koji su (u nekoj epohi) stradali nasilnom smrću i to tako što daje pretpostavljeni broj onih koji bi danas trebalo da budu ubijeni na takav način, kao sopstveni dokaz da se spirala nasilja, užasa pokolja i ubijanja smanjuje i da mi današnji ubijamo mnogo manje i na mnogo manje nasilan način nego što su to činili naši preci.
Nije me ubedio, koliko god takvo predstavljanje hiljadugodišnje statistike međusobnih pokolja tokom ljudske civilizcije bilo "prijemčivo" za poverovati u tezu da postoji "mit o nasilju" i da zato što naša civilizacija ubija mnogo manje ljudi na okrutan, surov, užasavajući i krvav način, da mnogo manje pokolja prolazi nekažnjeno, da je sve to - dokaz da imamo svest o tome da ukupno međusobno nasilje biva smanjeno zabranama i drugim vrednostima naše civilizacije.
Nekako me skroz-naskroz nije ubedio, koliko god da su mu slikovite sve ove hiljadugodišnje statistike zverstva koje čini predatorsko u ljudima, potiskujući svako humano u sebi....stotine miliona nasilnih smrti u jezivoj istoriji jedne žive vrste na planeti Zemlji, ljudske vrste koja sebe zove - umnom i jedinom razumnom...
Nije dovoljno da smo odustali od spaljivanja ljudi, odsecanja glava ili delova tela (ako smo), da bi mogli tvrditi da postajemo manje nasilni, da nam je doprlo do svesti da su ljudska prava, taj krhki plod XX veka jedini instrument koji imamo u borbi protiv nasilja ljudi jednih prema drugima, u borbi protiv nasilja koje neke države vrše nad sopstvenim državljanima, u borbi protiv nasilja koje jedne države vrše nad drugima, u borbi protiv nasilja nad ženama, decom, starima, ugroženima koji pripadaju bilo kojoj grupi.
Globalizacija je XXI veku donela još jednu podelu :
- države, zemlje i narodi koji su "subjekti" globalizacije ("global north") i one koji su "objekti" globalizacije ("global south")
Borba za redistribuciju resursa za budućnost je u toku, a sve manje se govori o ljudskim pravima, o njihovoj važnosti za civilizaciju XXI veka.Terorizam je raširio strah, a uplašeni ljudi ne govore o slobodi i pravima, oni samo žele da se oslobode straha.Njihovo ljudsko pravo je da se njihovim strahom ne manipuliše, da se o primeni ljudskih prava u XXI veku ponovo govori, glasno i jasno.
Naša ljudska prava nemaju nikoga osim nas ljudi, i žena i muškaraca, da zajedno brinemo o tome kolikog i kakvog dobra u našoj svakodnevici može biti od poštovanja i primene ljudskih prava.
Od ljudovanja među nama, od čojstva među nama, čojstva kao osobine kojom čuvamo druge - od sebe....ta je osobina u samom srcu ideje ljudskih prava.
