Jer bude tako da nam se, iznenada i bez plana, sasvim slučajno, desi čovek, doživljaj, događaj, predeo ili prizor sa kojim posle ne znamo šta ćemo. Svaki pokušaj da se takvo nešto zaboravi, smetne sa uma i učini kao da se nikada nije dogodilo - završi se totalnim neuspehom i dubokim porazom. Čak i inače uspešni napori da sami sebi učinimo "kao da smo sve to samo sanjali", završavaju se u samotnom debaklu naše sopstvene volje.
Jer su takav čovek, doživljaj, događaj, predeo ili prizor - neuhvatljivi, mi sami ih stavimo van domašaja naše volje za zaboravom, naše sopstvene kontrole za "brisanjem sećanja" jer su verovatno najdragocenije stvari kojih se uopšte možemo sećati...
I nikada ne budemo sasvim sigurni da li smo nečim takvim surovo kažnjeni ili blagodarno nagrađeni, jer je i to saznati - takođe neuhvatljivo.
Možemo samo, s vremena na vreme ili stalno, da se naučimo - življenju sa tim neuhvatljivim osećanjem da su nam tako dragocene stvari bile kao na dohvat ruke, ali dosegli ih nismo. I činjenica da verovatno nikad i nećemo nije neutešna, samo postoji, takvakakvaje, neuhvatljiva takođe. I hrani nam nadu da ih ipak možemo i hoćemo doseći, kad-tad, takođe.
Sve tumarajući po beskonačnim lavirintima po kojima se pletemo mi sami, sve što jesmo i što bismo voleli da nismo...
Ljudi su skroz šašava bića, patotije, i moraju, s vremena na vreme da izmisle sebi sadašnjost, da bi imali gde da prenoće, što je maestralna dosetka i jedna od najboljih prevara za "hvatanje" i preživljavanje "neuhvatljivih ljudi i stvari" koje uopšte možemo da smislimo.
I još jednom - Mika Antić:
...i kako to biva - jedna slučajnost, internet i dve sjajne žene "dopunile" su mi danas muzikom i pričom još što šta - "neuhvatljivo"...
