Ljudi imaju taj običaj.Imaju ogromnu, nesavladivu, neodoljivu volju za - neizgovorenim.

Govore, pišu, pričaju, saopštavaju, ali samo zato da bi dovoljno vešto sakrili ono što USTVARI žele da kažu. Da bi izgovorenim rečima sakrili - neizgovoreno, ali ne sasvim i nikad potpuno. Jer ako sasvim i potpuno zatomiš sve neizgovoreno, onda tek izgovorene reči nemaju ama baš nikakvog smisla. I zato se često uz govor reči i ton glasa dodaje "neverbalna" komunikacija - "govor" tela, pokreti, gestovi, izraz u očima koji sagovornik pogledom bez greške "dešifruje" kao potpuni nesklad, protivrečnost sa rečima koje čuje, kao "neizgovorenu" poruku koju ustvari treba da čuje i zbog koje je ceo razgovor i smišljen.

Ljudi ulažu neverovatan (i nepotreban, mislim) trud da "prenos" neizgovorenog rade što uspešnije, a kad su u sumnji, onda ponavljaju govor, malo menjajući reči i osluškujući da li se "neizgovoreno" ipak sigurno čulo.

Mi ustvari skoro da nikad i ne razgovaramo, mi kao da ono što je stvarno važno "zapisujemo" na papiriće i stavljamo ih kao "poruke u boci" koje bacamo u taj beskonačni prostor, u taj "okean" razdvojenosti između dva ljudska bića kojima govor služi samo zato da bi se nešto radilo dok se boca sa pravim, neizgovorenim porukama spušta u nepoznato koje nas razdvaja, a mi katkad tako ćežnjivo želimo da to bude prostor koji nas spaja.

I nije važno da le je reč o zvaničnim, poslovnim, radnim govorima,  (politika je tu nezaobilazan i sjajan primer o kojem bi se knjige mogle pisati! , postoje čitave škole, službe i stručnjaci koji se bave samo time da otkriju - neizgovoreno u političkom govoru),dakle i političkim govorima, recimo,  koje doživljavamo kao "govor stranca" ili je reč o važnim, ličnim, ponekad "ispovednim" govorima između bliskih (ili onih koji bliski žele biti) ljudi. Uvek je isto. Slušate, ali tragate za - neizgovorenim. Jer se samo neizgovoreno računa da je - stvarno rečeno.

Ako se ima sreće, strašno retko, ali - ipak, naiđe tako sagovornik sa kojim sasvim brzo, lako i nekako kao odjednom, nekim čulom nepogrešivo registrujete  - neizgovoreno. I onda ipak tražite i nađete "boce" za poruke koje ćutite i na tim porukama "pišete", a ne izgovarate ih  i kao najveću dragocenost te "poruke u boci" spuštate u prostor između vas i sagovornika.

Pa, koja je razlika onda između govora sa tako dragocenim bićem, tako retkim sagovornikom i sa bilo kim drugim, običnim ? 

Njemu, za razliku od svih drugih,  te boce sa neizgovorenom porukom UVEK stignu, baš svaka stigne tamo, gde su kroz "okean" koji nas razdvaja upućene. Nesaglediva, ogromna, divna razlika.