Kažu mudri ljudi da nas naše navike čine onakvim kakvi smo, ustvari. Mislim još da nas naši izbori čine takvim kakvi smo, da nas umeće korišćenja slobode izbora (raznih) koji su pred nama - najbolje objašnjava i opisuje. Ali i za pravljenje izbora treba nekako i negde izgraditi - NAVIKU - da se ta veština stekne i neguje. Izgleda lako, ali samo na prvi pogled.

Navike često delimo u grupi kojoj pripadamo, ne čine nas takvim kakvi smo samo naše male, privatne, individualne navike, već živeći u društvu usvajamo, prihvatamo i navike koje to društvo smatra poželjnim i prihvatljivim, često tako da uopšte i ne mislimo o tome ŽELIMO li za sebe takve "opšteprihvaćene" društvene navike. Kao da duboko u sebi osećamo nekakav strah da, ako ih ne usvojimo, može lako doći do toga da nas naša grupa odbaci, da nas etiketira, da i sve naše druge navike smatra - neprihvatljivim, jer se po "društvenim navikama" nekako "ne uklapamo" u sliku koju nekakva većina ima o tome ŠTA su poželjne navike. Tako obično počinju "morality plays", proces kojim se (a bez pravog prava i razloga) "osuđuje", "procenjuje", "morališe", "vrednuje" nečiji karakter i nečiji postupci bez obzira što taj/ta o kome je reč ne čini ništa nezakonito, samo se ponaša (ili postupa) shodno nekim svojim - navikama.

Tanke su linije između navika, rituala, mentaliteta i karaktera, bilo da gledamo SVE TO na samo jednom ljudskom biću ili da gledamo neko društvo, u celini.

Skoro dnevno imam posla sa "gledanjem" u proces definisanja i menjanja navika u društvu i to po raznim kategorijama (koje čine vrlo dug spisak), na primer:

- radne navike

- kulturne navike

- navike slobodnog vremena

- navika na stepen korupcije

- navika prljanja i zapuštanja životne sredine

- jezičke navike

- ......

Dug spisak raznih "navika" koje (pomalo licemerno) većina smatra "lošim", ali manjina nešto i radi da dođe do "odvike" od tih loših navika, ili tačnije rečeno - proces "odvikavanja" od kog bi društvo u celini imalo koristi sticanjem "novih, dobrih navika"  teče naizgled - baš sporo.

Da li?

Koliko je lako ili teško - menjati sopstvene navike?

Koliko je zahtevno i naporno sam doneti odluku o "menjaju navika" i koliko otpora ima u nama ako nam neko drugi (ko god) pokaže, zahteva, "naredi", obaveže nas na - menjanje navika?

Nesvesna spirala navike: okidač - potreba - zamisao - osećanje - impuls - akcija - (pa sve ponovo...)

O odvikavanju se na raznim mestima mogu naći razni dobri saveti. Definicije se mogu sasvim lako naći o tome ŠTA su ustvari naše navike kao pomoć ako donosimo odluke o tome da ih se - oslobađamo, da ih menjamo, da sami sebe naučimo drugačijem ritmu i načinu života. Stephen Covey ima (već odavno čuvenu) knjigu o "7 dobrih navika efikasnih ljudi" (i kako ih steći) koja se (mahom) odnosi na naše poslovne neuspehe i uspehe, na našu "radnu efikasnost", ali je primenjiva i za naše male privatne navike, takođe.

Ponekad naše navike "prelaze" u zavisnosti, u skoro opsesivno ponašanje koje nikako ne možemo kontrolisati, te navike umeju da smetaju našoj okolini, umeju da "prozvode" probleme koji bi trebalo da su otklonjivi, jer proističu IZ NAS, iz naših stečenih navika koje ne želimo da menjamo, a - možemo, sasvim sigurno je da možemo, ako našu volju suprotstavimo korenu svog tog nesvesnog koje učestvuje u stvaranju naših navika. Na takvoj "listi" su poznate "loše navike" poput pušenja, alkohola, upotrebe bilo kakvih "narkotika", prekomernog, "utešnog" jedenja svega i svačega, nemara o sebi, aljkavosti, sitnih, ružnih navika kojima umemo da zagorčavamo život i sebi i drugima.

Slično je, neverovatno slično i sa društvima u celini, bez obzira na zakone, na propise, na moralne vrednosti koje su (kao) prihvaćene, bez obzira na bilo koja i bilo kakva pravila koja bi trebalo da podstiču odvikavanje od loših i stvaranje - dobrih navika u celom društvu.

Da bi se proces "odvikavanja" eventualno ubrzao, mora se imati znanje o tome ŠTA i ZAŠTO od navika menjati, mora se imati ŽELJA da se to učini i moraju se razviti VEŠTINE kojima se proces odvikavanja čini - uspešnim.

Izgleda jednostavno i - jeste jednostavno. I - retko se dešava. Ljudi će pronaći milione razloga zašto je tako jednostavan proces - nemoguć. Kad god se ŽELI promena traži se NAČIN, kad god se promena NE ŽELI, traži se - RAZLOG.

I tako sve naše loše navike opstojavaju mnogo duže nego što bi trebalo...jer niko nas tako dobro ne može sprečiti da se menjamo kao - mi sami.

Posebna tema su navike između prijatelja, u brakovima, među ljudima koji su "dobrovoljno vezani" bilo kakvim vezama. Naše male, ružne navike koje odjednom "počinju" da se "primećuju" da postaju "teme, dileme i sredstva" besmislenih razgovora ni o čemu, koje umeju da "tope i kopne" i prijateljstva i ljubavi, kakve god. I koje se, najčešće, teško ili nikako - menjaju.

I postoji jedna sjajna navika, koju preporučujem za "sticanje" - navika da se veruje u čuda, u uvek moguće magično što možemo opaziti, pronaći, doživeti, osetiti tako da se u dubinu i istinitost emocije koja nas pri tom preplavi ne može uneti ama baš nikakva sumnja.

Dragocena navika koja rađa radost i zahvalnost što postoje neki ljudi na koje "naletiš" čudnim i srećnim slučajem, neki predeli koje neplanirano vidiš prvi put, neki prizori koji posle u mislima neprekidno lelujaju kao sveće na vetru, neka mesta i vreme u kom se - čudo događalo, opipljivo, nezaboravno, neponovljivo.

"Cena" takve dobre, sjajne navike verovanja u čuda je (ponekad mukotrpno) sticanje veštine da se "podnosi" čežnja za raskošnim ljudima koji su "hodajuća čuda", da se savlađuje potreba i žudnja da se svako čudo, jednom doživljeno, ponavlja i ponavlja i ponavlja....

Ne pada mi na pamet da se od toga ikada odvikavam...to bi bilo kao kad bi, zbog straha i mogućeg stradanja, odolela da se bar probam ogledati u prelepom, bistrom, crnom planinskom jezeru s nesigurne, opasne hridi, držeći se na visokoj litici samo za vlat trave....Pa ako i ne vidim svoj lik u toj bistroj vodi - pouzdano znam da je ceo prizor - nenadmašan.