KOBAJAGI POLITIKA I KOBAJAGI DRUŠTVO – VOLJA ZA MRŽNJU
Danima već traje ružna kampanja mržnje protiv potredsednice Vlade Ivane Dulić-Marković, pre nedelju dana bili smo svedoci mržnje i poziva na ubistvo Sonje Biserko, Nataše Kandić i Biljane Kovačević-Vučo sa sve citatom izjave beogradske policije da je emisija «Utisak nedelje» u kojoj je učestvovala Nataša Kandić procenjena kao «emisija visokog rizika» (!?), jednoj ženi u Nišu prećeno je ubistvom zato što je konkurisala na jedno radno mesto, a za vreme lokalnih izbora u Novom Pazaru ubijen je kandidat za odbornika. I sigurna sam da ovoj tragičnoj listi događaja napravljenih od mržnje nije kraj. Šta je osnov te mržnje? Mrzi se različitost po etničkom poreklu, različitost po polu, različitost drugačijeg političkog mišljenja, mrzi se svako onaj ko se usudi da se ponaša, da bude, da kaže drugačije od predrasuda punih mržnje protiv kojih se očigledno ne borimo uspešno. I to je ono što živimo, a sve ostalo je kobajagi politika i kobajagi društvo i kobajagi institucije i država. Pitanje za sve nas koji smo učesnici, žrtve ili svedoci mržnje koju živimo je «a što pristajemo na sve to, što ne menjamo sve to?» Svi se pravimo da je volja za mržnjom samo jedna od stepenica u razvoju društva, u razvoju javnosti, medija, u razvoju kritičke javnosti, društvenih vrednosti i konačno – stabilnog demokratskog društva. Svi se, kao deca, pravimo da kobajagi radimo na tome da se ova mržnja koju dišemo kao stepenicu (ako je uopšte) u razvoju društva suzbije, smanji, oglasi društveno neprihvatljivom. Tragičan paradoks je da i oni koji mrze, promovišu mržnju i prave kampanje mržnje misle da je samo upotrebe za manipulaciju i smatraju je dobrim instrumentom za sticanje poena podrške, smatraju je čak dobrom zabavom, što je najgori stepen u koji te mržnja dovodi: iskreno se zabavljaš dok mrziš (za dokaz setiti se političke mržnje, sportske mržnje, međunacionalne mržnje, mržnje prema ženama, mržnje koja se gaji prema modernom svetu, setiti se sprdnje u koju često pokušavamo da pretvorimo sve te mržnje). To se u «kobajagi politici» onda zove «slobodom medija», «slobodom poltičkog delovanja», čeka se reagovanje institucija, pravne države, na ljudska prava se pozivaju oni koji ih upotrebom mržnje krše i koji ne znaju šta su ljudska prava. Najstrašnije od svega – ne raspravljamo o uzrocima mržnje, već se opredeljujemo o posledicama mržnje, tražimo opravdanja i zakonske mere za mržnju, izgovaramo čuvene laži o «ravnoteži mržnje, ravnoteži ekstrema» i time gradimo kobajagi politiku i kobajagi društvo. Umesto dijaloga o uzrocima mržnje, čuje se argument «i kod drugih je tako!». Nije. A i da jeste, šta me briga kako je kod drugih – ja neću ovde, kod nas da dišem mržnju.
Kada su mi (svima nama) ubili Predsednika zajedničkim pucnjem u leđa, videla sam zadovoljstvo i osmeh na licima mnogih koji danas aktivno učestvuju u politici, u društvu, u vlasti. Čula sam da se slavilo na raznim mestima. Koliko moraš mrzeti da bi se iskreno radovao nečijoj smrti? Koliko mora da se mrzelo sve što je on predstavljao, što je bio i činio kao političar, kao premijer i državnik, kad ga još uvek, i mrtvog, mrze? I vidim da mrze ideju koju je nosio sa sabom, ideju da se možemo izboriti sa mržnjom, ukloniti je iz društva, ozdraviti društvo od mrzitelja svega i svačega. Ideju da se ne mrzeći nikoga i ništa, nudeći dobru volju i energiju, iskrenost i istinu može promeniti ovaj truo vazduh mržnje koji dišemo. Ideju kojom se jasno izgovara kolika je zajednička šteta od mržnje. Ideju kojom politika i društvo nisu kobajagi. Ideju kojom se otvara i promoviše dijalog o uzrocima tolike mržnje, nikako o njenim posledicama. Ideju kojom se bori.
Negujem nadu da su žene saveznici takve borbe, političarke ili ne, aktivistkinje ili ne, bilo koje žene koje znaju da zadah mržnje ukida budućnost deci, njima samima, svima. Znam tačno koliko su politika i društvo «kobajagi», znam tačno zavodljivu meru kojom je društvo ućutkano pri pokušaju otvaranja bilo kog dijaloga o realnosti, prošlosti ili budućnosti, znam tačno meru sopstvene odgovornosti, ali neću prestati da se nadam da je moguće ženskom voljom menjati sve to. I u toj borbi neću nikoga i ništa da mrzim. Čak ni one koje bi bilo pristojno mrzeti, ako kao žena držiš do sebe. Neću da mrzim čak ni one koji su mi naudili, koji su naštetili i prave štetu politici i društvu. Neću da se družim s njima, ali neću da ih mrzim. Ako uspeju da ih stvarno zamrzim, to će značiti da su pobedili na duži rok. A ja duboko verujem da mržnja ne sme pobediti. Kobajagi politika i kobajagi društvo su cena naše zajedničke neodlučnosti da dijalog o mržnji otvorimo, nadajući se da će ona nestati vremenom ili sama od sebe. Neće.
