Kada su mi (svima nama) ubili Predsednika zajedničkim pucnjem u leđa, videla sam zadovoljstvo i osmeh na licima mnogih koji danas aktivno učestvuju u politici, u društvu, na javnoj sceni, u mnogim oblastima... Čula sam da se slavilo na raznim mestima.

Koliko moraš mrzeti da bi se iskreno radovao nečijoj smrti? Koliko mora da se mrzelo sve što je on predstavljao, što je bio i činio kao političar, kao premijer i državnik, kad ga još uvek, i mrtvog, mrze? I vidim jasno da mrze ideju koju je nosio sobom i sa sobom, ideju koju je nosio sa svima nama i koja je nastavila da živi i kada njega više nema, ideju da se možemo izboriti sa mržnjom, svesti je na podnošljivu meru, ukloniti je potpuno iz nekih delova  društva, ozdraviti društvo od mrzitelja svega i svačega. Ideju da se ne mrzeći nikoga i ništa, nudeći dobru volju, neumoran rad i energiju, nudeći pogled u realnost, iskrenost i istinu može promeniti taj truo vazduh mržnje koji ponekad dišemo, da se može dobrim, hrabrim  vetrom promena provetriti i razbistriti sve ono što volja za mržnjom želi da drži zatvorenim i trulim.

Ideju kojom se jasno izgovara kolika je zajednička šteta od mržnje. Ideju kojom politika i društvo nisu kobajagi. Ideju kojom se otvara i promoviše dijalog o uzrocima tolike mržnje, nikako o njenim posledicama. Ideju kojom se bori.

I u toj borbi ja neću nikoga i ništa da mrzim. Čak ni one koje bi bilo pristojno mrzeti, ako kao žena držiš do sebe. Neću da mrzim čak ni one koji su mi naudili, koji su naštetili i prave štetu politici i društvu. Neću da se družim s njima, ali neću da ih mrzim. Ako uspeju da ih stvarno zamrzim, to će značiti da su pobedili na duži rok. A ja duboko verujem da mržnja ne sme pobediti. Kobajagi politika i kobajagi društvo su cena naše zajedničke neodlučnosti da dijalog o svoj toj nepojamnoj mržnji otvorimo, nadajući se da će ona nestati vremenom ili sama od sebe. Neće.

Najgori stepen mržnje je kad se vidi da nekoga bilo koje nasilje koje se dešava i koje taj neko posmatra, da ga sve to - zabavlja i veseli, da nekoga ko nasilje čini, ta mržnja i volja da se uništi bilo šta i bilo ko - ispunjava zadovoljstvom. To je poslednji stepen kojim mržnja zarobi bilo koje ljudsko biće i time mu oduzme svaku sposobnost da ima i oseti bilo koje drugo osećanje osim - mržnje same.

Svaki dan joj gledam iskeženo, nerazumno lice, svaki dan posmatram kako bezuspešno pokušava da se sakrije u licemerje kojim želi da se prikrije i sakrije, svaki dan gledam kako unštava ljude koji joj se predaju, svaki dan gledam kako jalovost mržnje ne proizvodi ništa drugo sem nove mržnje.

I svaki dan se podsetim da je jedini način da druge ljude oslobodiš stega i okova mržnje, da je taj jedini način da mržnji sam ne upadneš u zamku i da sa onoliko strpljivosti koliko je potrebno pridobijaš saveznike za borbu protiv nasilja i mržnje, da mržnju zabranjuješ zakonima, da se nikada  ne obeshrabriš sporošću primena zakona koji mržnju i nasilje zabranjuju  i da nikada ne zaboraviš da samo zakoni nisu dovoljni, da se mržnja mora delegitimisati stvaranjem ukupne volje da nam je potpuno i svugde - društveno neprihvatljiva.

Mržnja je destrukcija kojom slepo želimo uništenje bilo čega što ustvari ne poznajemo, bilo koga drugačijeg, različitog, nepoznatog. Nasilje je opredmećeni izraz svake mržnje i služi i uništavanju i insistiranju da mržnja, takva kakva je - zadrži legitimitet  u društvu.

Ne dam joj legitimitet.

Mržnja, nijedna i nikakva - neće imati legitimitet i dozvolu da svoje ispoljavanje licemerno naziva "slobodama i pravima demokratije". Mržnja poništava slobode i prava i to joj se, bez trunke uzvratne mržnje,  mora svaki dan strpljivo saopštavati sve dok, gluva kakva je, ne uspe da razume da nigde i nikako ne postoji sloboda i dozvola za ispoljavanje, promociju i legitimnost nasilja i mržnje.

Mrzeti je - lako, to može baš svako, toliko je - lako.

U samom srcu svake mržnje je - strah, dubok, snažan strah koji se pokušava prikriti agresijom i nasiljem i zato kad god se obraćamo ljudima koji su celi postali samo mržnja, nikada se ne obraćamo njihovoj agresiji, već tom dubokom strahu u njima, toj kukavici koja se ne usuđuje da oseća išta drugo osim - mržnje.Prema bilo čemu i bilo kome.

Mržnja se, paradoksalno, same sebe "stidi", mržnja "beži" u samoopravdavanja i navlači na sebe maske nacionalnog, verskog, tradicionalnog, mitskog, istorijskog, ponekad čak i kulturološkog i naučnog, navlači na sebe sve te maske jer zna, ipak, da mora biti - potiskivana. Ali sva su joj ta "lažna odela" uska i tesna i o nekim događajima provali, cepajući sve sa sebe i pokaže se ogoljena, iskežena, onakva kakva ustvari jeste - jalova, nasilna, destruktivna.

I kada u takvim situacijama vidim lica koje sva ta mržnja zabavlja znam odakle mržnja crpi svoju snagu - iz uverenja da su niske strasti u ljudima uvek jače i snažnije od svega drugog, iz uverenja da će se sve druge emocije uvek povući, zastrašene mržnjom. Iz uverenja da će - proizvesti mržnju i da će tako proširiti svoj klub "mržnje i nasilja".

Ali - to se ne dešava, ipak. I mržnja tada zastane, iznenađena, i brzo pokušava da se uvuče nazad u svoja licemerna, uska, tesna odela kojim pokušava da se predstavi kao nešto drugo, kao neko drugi.

Ali - ni to ne uspeva.

Ne uspeva, jer nas ima sasvim dovoljno koji znamo da je mržnja sposobna i željna da izaziva i stvara nasilje i destrukciju i na kakvom šah-turniru, na uličnom koncertu gudača koji vežbaju Vivaldija ili na izložbi ručnih radova kakvih vrednih pletilja. Mržnja ne vidi nikakve razlike jer je sama  potpuno slepa, kao i strah koji sama sobom duboko potiskuje.

Zato mržnju ne treba mrzeti.

Treba joj pokazati da joj nema mesta u ovom sokaku.

Za sve drugo i za svakog drugog, ovaj sokak je dovoljno širok i dovoljno prostran. I sve drugo je dobrodošlo. Mržnja - ne.