Modle (kalupi) se koriste za razne stvari - verovatno svima najpoznatije su "modle za kolače", fine male spravice koje od testa prave čudesne oblike za razne prilike. Modle služe da olakšaju da se napravi nešto baš željenog oblika, a od materijala dovoljno poslušnog da se modlom može obraditi i zarobiti i ostati određenog oblika. Sa kolačima je to beskrajno zanimljivo jer su vrste modli praktično - beskonačne. Te su modle vidljive, namena im je jasna i uvek je zadovoljstvo imati i h u kući i igrati se praveći kolače "iz modli".

Meni se čini da imamo i nevidljive "modle za reči", male ili velike kalupe u koje stavimo reči kojima želimo da oblikujemo neku poruku i tek kad ih "obradimo" u toj modli puštamo ih u izgovaranje, "dajemo ih" na slušanje, poklanjamo ih drugima  tek kad su sasvim "legle" u neku od naših modli.Tek kad obavimo potpunu obradu naših reči u tim nevidljivim modlama delimo ih sa  drugima tako da budu slatke, gorke, ljute, kisele, neukusne, bljutave, medene, neukusne - baš kao da su uspeli ili neuspeli kolači iz svima poznatih, vidljivih modli.

I baš kao što nas, birajući kolačiće napravljene u modlama niko nikada ne pita  "a, kako je napravljen ovaj oblik?" (svi znaju za modle!), tako nas niko nikada otvoreno ne pita za modle u kojima pravimo reči koje podelimo. Ali svi, ustvari, razmišljaju samo o - modlama za te reči, tražeći im pravo značenje i sve sastojke kojima smo ih u modlama "mesili i smestili" da bi izgledale i zvučale baš kako želimo.

I - kao i kod kolača, postoje razne vrste "modli za reči" koje je prilično lako prepoznati, a o tome koje su vrste nikada se (ili vrlo retko) govori u direktnom kontaktu, ali je ta "laka prepoznatljivost nekih modli" osnovni sastojak jedne posebne "modle za reči" koja se zove ogovaranje, trač, spletka - to su modle koje se (skoro, pa isključivo) bave načinima i sastojcima za modle od kojih ljudi koji nisu prisutni razgovoru prave svoje reči.

Postoje takorekući i neke "tipske" modle za naše reči, njima nas nauče dovoljno rano, usvojimo ih lako i koristimo prilično često. Ima iznenađujući broj ljudi koji koristi isključivo "tipske" modle, onako - konfekcijski.

Postoje i "modle za poslovne reči", "modle za reči prvih susreta", "modle za usputne susrete", "modle za porodične razgovore", "modle za decu", "modle za laži", "modle za bliskost", "modle za pisanje reči",......modle pravimo za razne situacije i uvek u sličnoj situaciji upotrebljavamo - sličnu modlu. I - neizbežno, ukus reči iz ponovljeno upotrebljenih modli skoro pa da je uvek - isti.

I - naravno postoje izuzeci u korišćenju "modli za reči".

Postoje deca, dragocena bića koja  još nisu naučila da koriste sve "modle za reči", pa njihove reči često teku slobodne, neukalupljene, vesele, lepršave, šašave kako to samo ljudske reči mogu biti.

I postoje  odrasla ljudska bića koja imaju neopisiv i dragocen dar da ma koje "modle za reči" da koriste, njihove reči uvek imaju svežinu i lepotu sasvim iskrenih reči, kao da jednom stavljene u modlu ipak prođu još jedno "mešenje" u kojem je glavni sastojak - dobra volja da se s lakoćom saopšti  nešto sasvim iskreno i istinito.

Kako god bilo - reči nam retko "dolaze lako", čak i u situacijama kada bi trebale da klize kako kapi vode niz lotosov cvet, kad bi trebalo da zvucima koje prozvode upotpune fine male radosti koje se inače među ljudima događaju, kad bi trebalo da ispunjavaju svoju osnovnu svrhu - da budu najlakši način sporazumevanja i razumevanja među ljudima. Čak i tada, ljudi radije prvo potraže, smisle i naprave "modlu" za sve te reči i tek ih onda saopštavaju drugima. Nepotrebno.

Ako se ima sreće, susretnu se ljudi koja su prava "hodajuća svežina" od uobičajenih modli za reči i čisto je uživanje slušati ih dok govore i izostaje potreba da se razmišlja o tome koje su "modle za reči" upotrebljene, zašto i na koji način. Paradoks takvih susreta je što su to istovremeno i ljudi sa kojima i za koje vam reči - i nisu potrebne, sa kojima i za koje postoji ona fina, često tražena, a retko nalažena "modla za uzajamno ćutanje, za tišinu koja je čisto uživanje".

I, naravno, sve ono što se često i ne usuđujemo (bogsvetibiznaozašto!) da stavimo u bilo koju i bilo kakvu sopstvenu "modlu" za reći, sve to ponekad izgovorimo tuđim, pozajmljenim rečima, knjigama, muzikom ili poezijom. Ta modla se zove "modla poetskih istina" i čini mi se - ubedljivo je najbolja i najlepša od svih.