Gordana Čomić
Zašto je (ako je ) dobro biti mlad u Srbiji?
Imam 48 godina, političarka sam, aktivistkinja ženskog pokreta i pokreta za ljudska prava, ženska prava i prava svih nas za bolji kvalitet života, jer držim da je veliko kršenje svih prava – siromaštvo, neznanje, vladavina predrasuda i selektivna primena zakona kojim se proizvodi društvena nepravda. Imam četvoro dece koja imaju 19, 17, 15 i 11 godina i često razmišljam o njihovim uspomenama na njihovo sopstveno detinjstvo. Čega se oni sećaju, živeći u Srbiji od 1987 do danas, kakvoj generaciji pripadaju, kako su posledice politike loših procena, mitova i neznanja do sada oblikovala njihove živote i šta svi zajedno možemo da uradimo da uspomene na vreme koje dolazi, vreme njihove prve zrelosti budu uspomene na život koji se iz dana u dan menja na bolje?
Slušajući mlade ljude po Srbiji, razgovarajući sa njima, najčešće se čuje jedan stav neverovatan za nas rodjene šezdesetih (i sa potpuno drugačijim uspomenama na detinjstvo) koji glasi «moje mišljenje niko ne sluša i niko ne uvažava, nikome nije važno šta ja mislim o bilo čemu» i još, jednako često , «ja bih najradije da odem iz zemlje čim završim neku školu». Ako znamo da je, grubo govoreći, prosečan broj rodjenih u Srbiji za godinu dana oko 70 000 ljudi i ako pogledamo samo generacije rodjene izmedju 1980 i 1988, to znači da imamo društvenu grupu od oko 560 000 ljudi u dobu svoje prve zrelosti koji u suštini osećaju da nisu ravnopravni članovi društva jer ih društvo niti čuje, niti vidi. Skoro 70% mladih iz ove grupe nikada nije putovalo van Srbije jer nemaju kako i nemaju s čim i ne znaju kako izgleda svet ni u njihovom neposrednom okruženju ni šire. Kad ih u razgovoru pitam «zašto je dobro biti mlad u Srbiji» najčešće odmahnu rukom, osmehnu se osmehom koji po značenju ne pripada njihovim godinama ili – ćute. Kakvo smo mi to društvo, ako u njemu ćute žene i mladi ljudi?
Kad sve te mlade ljude pitam za emocije, za očekivanja, strahove, nadu , jasno naredjaju teskobu, zabrinutost, razočaranost nedostatkom perspektive, ali i optimizam da će, već nekad, biti bolje. Ako ponudim ideju da zajednički sve to što ne valja menjamo na bolje, vratimo se na njihov stav pun ubedjenosti da «niko njihovo mišljenje ne sluša». I brzo uočimo da im više od siromaštva smeta društvena nepravda, kršenja prava garantovana bilo kojim zakonima, neprimenjivanje zakona, nejednakost pred zakonima i propisima.
Razmišljam o tome da za 10-15 godina generacija ovih mladih ljudi treba da vodi zemlju, ekonomiju, kulturu, poljoprivredu, medije, sve sektore u državi, a kad bi se većini ispunila današnja želja za odlaskom, većina uopšte neće biti tu. I razumem svu destruktivnost društvene volje koja je ćutke podržala svu prošlost kojom smo nepovratno izgubili deceniju vremena i koja je sada spremna da izgubimo i budućnost. Na politici je odgovornost za tu budućnost, odgovornost koja se nikako ne može izbeći jer će i deca današnjih mladih biti rodjena i imati uspomene na detinjstvo.
Neću da opisujem stanje, hoću da menjam. Hoću da menjam sve to što ne valja danas, hoću da sve to uradimo na jedini način kako se može u Srbiji : u prirodnom savezu mladih i žena kao društvenih grupa koje trpe višak nepravdi i neravnopravnosti a imaju brigu i svest o budućnosti koja im pripada kao mladima ili za koju osećaju strepnje i odgovornost kao žene.
Oko čega se tvori taj prirodni savez? Oko nalaženja odgovora na pitanje: «Kad će biti dobro da se bude žena ili mlad u Srbiji? Šta treba da se uradi, ko će to da uradi, koliko to sve košta, ko će da plati povećanje kvaliteta života, koja su to poboljšanja kvaliteta života koja su veća danas besplatna i zavise samo od ljudske volje ili od pritiska na državu da počne da funkcioniše u sektorima kontrole primene zakona?»
Ne dam i budućnost neznalicama, demagozima, populistima, mitomanima, varalicama i svima koji ne znaju koliko je sati u Evropi, svima koji nemaju uvo da slušaju i čuju mišljenje i stavove mladih ljudi i žena u Srbiji. Velike reke počinju jednom kapljicom, dugi putevi počinju jednim korakom, dobra budućnost može da počne jednom idejom. Mislim da je ideja o prirodnom, evropskom savezu žena i mladih – dobra ideja. I kao i svaka žena u Srbiji koja zna da njene poslove niko drugi sem nje neće obaviti, učiniću sve da komentare ove ideje, planove za njeno ostvarenje čujem od mladih ljudi, jer je meni njihovo mišljenje jako, jako važno. I meni i drugim ženama.
