Jedno slučajno pogrešno ispisivanje fraze u "Google" pretraživač  tokom vremena namenjenog isključivo radu na stranicama vezanim za ekonomsku recesiju i finansijsku krizu u EU i USA, donelo mi je (poput nenadanog poklona ) informacije o tome koliko u cyber prostoru ima podataka o frazi "miss you". Te su mi reči greškom "ostale zapamćene" iz "akcije" copy/paste adrese jednog snimka na YouTube i nepažnjom uz "click" na pretragu "Google" mi je ponudio 208 000 000 stranica!

I - naravno, osim što u prvi mah nisam razumela otkud mi na ekranu adrese i podaci koje "nisam tražila", dve su mi stvari skoro istovremeno pale na pamet. Prva, da očigledno postoji neka verovatnoća da bez ikakve namere i potpuno slučajno dođeš do raznih podataka na internetu i druga - sa poslom je gotovo, sasvim je očigledno da se mora pregledati bar malko od svog tog "šareniša" koji mi je "Google" sabrao i igrom slučaja poklonio. A jedini pošten način bio je da potpuno slučajno nastavim pretraživanje, slično kao što se, pri igri "zanimljive geografije" žmurećki olovkom "pogađa" neko slovo na listu kakvih novina i tako određuje ono "na koje" će se odigrati "jedan krug" za sve geografske nazive iz igre.

Lutanje po tim raznim stranicama, muzičkim prilozima,  blogovima, kobajagi i stvarnim "naučnim" podacima o emocionalnom  "miss you" stanju, čitanje citata iz literature, pronalaženje stihova i soneta, svo to traganje po svemu i svačemu na nekim od miliona ponuđenih stranica, stvorilo je neodoljiv poriv da "napišem koju" u odbranu patetike, u odbranu melanholije, u odbranu svega raznog što ljudi ostavljaju kao svoj trag o "miss you", a što se proteže ogromnim prostorom od dragocenih opisa i slika istinskih majstora do same "gornje" granice patetike koju mnogi olako i neoprezno izjednače sa kičem, osporavajući joj bilo kakvu vrednost. Od Šekspira do "španskih" serija, od Orfeja do "glittering" sličica, od majstora izuzetne muzike do pesmica koje bi (verovatno) većina nas umela komponovati. Neverovatni, na trenutke nezaboravni, primeri i prikazi svih čuda najdubljih ljudskih emocija.

I setila sam se kako je Đorđe Balašević ispričao da je, upitan jednom (od strane neke novinarke) zar ne  misli da su njegove pesme patetične, odgovorio "pa, naravno da jesu, lutko, to je zato što je i život mahom - patetičan!".(Ko zna - zna, što bi rekli pecaroši.)

Ponekad mi se učini kao da nam prečesto nedostaje hrabrosti da budemo - patetični. Valjda od straha da će nam se "narugati" neko ko se u tom trenutku još više od nas boji da vidi, oseti i prihvati da ono što  zove "patetikom" ume da bude istinska i čista emocija koju je šteta propustiti.

How like a winter hath my absence been
From thee, the pleasure of the fleeting year!
What freezings have I felt, what dark days seen!
What old December's bareness everywhere!

~William Shakespeare, "Sonnet XCVII"