Kolokvijalni izraz "došli mi žuti minuti" označava ono kratko vreme kad se svesno lišimo samokontrole i potpuno pustimo na volju svim svojim instinktivnim, impulsivnim reakcijama, kakve god one bile - od toga da nam  "padne mrak na oči od gneva" do prepuštanja "totalnoj, tihoj dešperaciji".

U takvim "žutim minutama" jasno se vidi od kakvih smo sve različitih delova, sve nekako usput "sklepani i sastavljeni" kao da je svako od nas nekakav malecni Frankenštajn napravljen od svega i svačega, spreman da "podivlja" jer niti razume sve to od čega je napravljen, niti razume sve ono od čega su napravljeni - drugi.

Srećom, većina "žutih minuta" traje dovoljno kratko da bi nam sav taj nesklad koji ih proizvede izgledao sasvim ubedljivo, e  da bismo mogli i da ga prihvatimo kao - istinu, kao svoj pravi, istiniti izraz i vrlo brzo "žuti minuti" prolaze i stvari se vraćaju svom uobičajenom, podnošljivom redu.

Pa, ipak, sami sebi poneka delujemo istinitije i iskrenije kad se "žutim minutama" prepuštamo nego u svom onom preostalom vremenu i minutama  uobičajene, pristojne, samokontrolisane komunikacije sa samima sobom i sa drugima.

Tako ispada da su nam "žuti minuti" ustvari dragoceno i neophodno ponašanje...