Mimoilaženje, glagoska imenica za proces kojima kažemo "a hteli smo se sresti" (ili bar jedno od nas je htelo), proces kojim opišemo "kako nam se umalo dogodilo nešto željeno...mimoišla nas sreća, dobra prilika, ...bilo šta.
Prava imenica, pak, označava nešto sasvim drugo - "mimohod" se koristi za opisivanje hoda pored umrlih, pored mesta stradanja, pored nečega što je na tom ili druogm mestu nekad bilo, puno nam značilo, a onda je - prošlo.
Kaže se i "mimoišla me ta loša sreća, ta nesreća..." i tada se to izgovara sa uzdahom olakšanja, skoro uz zahvalnost dobroj slučajnosti što se baš tako desilo.
Kad se samo opisuje da do susreta nije došlo zabunom, greškom, nekim u međuvremenu iskrslim događajima, kažemo - "eh, mimoišli smo se, nema veze, sretnemo se sutra...ili već u neko drugo vreme..."
Mimoidemo tako, nekako, a možda ne bi trebalo.
Srela sam danas jednog čoveka, pritisnutog raznim njemu značajnim nevoljama i teskobama, koji mi je na moje konvencionalno "e, pa kako si, dugo se nismo videli...", rekao:
- Mimoišao me moj sopstveni život....
I rekla sam, neoprezno i u dobroj nameri da ga razvedrim, (da pokušam da odagnam tim rečima stvorenu zajedničku teskobu):
- Ma hajde, to već ne može, možda te mimoišlo svašta i koješta što si želeo da sretneš, što si želeo da ti bude, a nije, ali život ti je tu, ne možeš da izbegneš sebe da sretneš, da sebe mimoiđeš, to ne može
I onda me je pogledao i ja sam razumela da i to i takvo mimoilaženje - može da se desi.
Pa smo to razumevanje prećutali i ostalih desetak minuta proveli zatrpavajući ga konvencionalnim rečima, stojeći na ulici, po ledenom februarskom danu.
Valjda je trebalo da se danas ne mimoiđemo...
