Jedna izreka kaže (otprilike) "poleti ka Mesecu, ako ga i promašiš, sletećeš među zvezde"
Dobra izreka, čini mi se.
Leteti na Mesec je nekada bila metafora za potpuno nemoguć događaj, za san čudaka i ludaka na Zemljinoj površini - pa se onda odletelo. I nečiji san je postao nečija stvarnost.
Dobra metafora, čini mi se.
Ovih dana srećem i viđam jedan broj ljudi koji se ne usuđuju da sanjaju, srećem neke druge koji bi da zabrane da se sanja, srećem i neke koji kao da se stide da sanjaju, a srećem najviše onih s kojima se prepoznam - sanjaju ljudi svoju realnost i dobro im ide.
Dobri su ti sanjari realnosti, čini mi se.
I čini mi se da je prilično dobro podsetiti se priče o ljudima i Mesecu kad god nam se učini da su naši snovi - baš snovi, sanjarenja, snatrenja i snoviđenja i da nam se nikada neće dogoditi u stvarnosti. Mesec je uvek tu, besplatan je pogled pri vedroj noći na taj čudesni simbol ljudskog sna koji je postao realnost.
Kažu da je pristojno imati samo jedan veliki san, ali ja imam - dva. Jedan za sve nas i jedan za mene.
I uradiću sve što treba da se ostvare - oba.
Mesec i Sunce iznad Severnog pola
