Elif Shafak je turska književnica, rođena u Strazburu, školovana u Španiji i Americi, najprevođenija (preko 20 jezika) i najčitanija u Turskoj, piše na turskom i engleskom, a sama za sebe najviše voli da kaže da je "story teller", narator, "meddah". Bila je predmet krivičnog gonjenja u Turskoj zbog jedne od svojih knjiga u kojoj plete naraciju o jednoj turskoj i jednoj jermenskoj porodici. Obrazovanjem je stručna za međunardono pravo i politiku i radi kao profesorka.
Zašto je ustvari zanimljiva ?
Mislim da sama o sebi to ume najbolje da ispriča: (link: video ima titl na srpskom, traje 20 minuta, nećete se pokajati ako odlučite da je saslušate...)
Meni je zanimljiva jednostavnost njene poruke:
Ona kaže - samo naracijom i maštom možemo dopreti jedni do drugih, samo fikcijom i imaginacijom pretočenim u reči možemo izaći iz sopstvenih, zarobljavajućih i ograničavajućih "krugova i zidova", samo našim potpunim puštanjem fikciji "na volju" možemo (možda) uspeti da razumemo nekog drugog, nešto drugo, nešto što ne nosimo sami u sebi kao identitet, kao tradiciju, kao delić kolektivnog pamćenja kulture u kojoj smo odgajeni.
Samo neki univerzalni "meddah" može zaista učiniti da razumemo i sopstvene stereotipe i predrasude o drugima i drugome, samo njegova / njena neobuzdana imaginacija i beskrajna priča može nas "osloboditi" svih onih misli koje, rutinski ukalupljene i stvorene kao klišei o svemu i svakome drugačijem, zarobljavaju naša sopstvena osećanja i ne daju im da se razmašu, ne daju da se oseti let slobodne misli koja bi s lakoćom stavila u pitanje sve i svašta što među nama gradi zidove nerazumevanja, netrpeljivosti i nesreće.
Naivno ?
Ne znam. Moguće da jeste. Sasvim sigurno je neodoljivo privlačno poverovati u svu magiju naracije, u sva čuda fikcije.
"Verum factum" tvrdio bi Vico, "istina je moja, istinu ja govorim" rekao bi Pesnik, "Dove è il mio amore" pitao bi Bard, "sanjao sam" šapnuo bi Borges, "u Makondo!" savetovao bi Marquez, "mutno je sve to u nama, moja Betriče..." tiho bi dodao Krleža, a Dickens bi dao znak da je već sve rečeno u "pričama o dva grada..".Bulgakov bi, vrovatno, oćutao. Niko ne ćuti priče kao on...
Ne znam da li je - naivno.
Znam da zvuči - utešno. Mašta kao uteha - dobro zvuči.
Fikcija kojom bi lakše bilo izboriti se sa sopstvenim i tuđim očekivanjima, sa svim i svačim što naše male ili velike zajednice smatraju neprihvatljivim, sa raznim "stegama, okovima i lancima" koja nam namenjuju društvena pravila, sa tragičnom lakoćom kojom tako često i skoro "prirodno" sebe definišemo "dobrima i boljima" tako što su neki drugi "loši i gori od nas".
Uteha mašte je možda sve što imamo, ustvari.
I taman kad, promišljajući, možda ustvrdimo da je reč o sasvim naivnom poimanju ljudi, njihovog ponašanja udvoje, utroje, učetvoro ili u koliki god veliki broj, teško se može odreći snažno intuitivno osećanje da takva uteha mašte - postoji. Da svako od nas uživa kad naiđe na nekog ko je samo njegov / njen "meddah", story teller, neumorni pripovedač raznih priča beskrajne imaginacije.
Malo li je ?!
A još nam se uvek, usput, može desiti i - ljubav, rekli bi zakleti romantičari, jer bez nje - nema dobre priče.
