- Dobar dan.Hoćete li mi, molim vas, reći cenu (izgovaram ime proizvoda na polici od koje me deli nešto više od metra  li možda i cela dva...) ?

Prodavac, ne dižući glavu sa nekih papira u koji je zadubljen, odgovara

- Pa, piše, niste ćoravi, valjda?!

Nasmejah se i odgovorih

- Jesam, jako sam ćorava i to je jedini razlog zašto vas pitam, osim što pretpostavljam i da radite ovde.

Potpuno se zapanjio, pogledao me "šok izrazom" lica, kao da nisam govorila jezikom koji (valjda) razume, zbunjen i zblanut, kao da sam rekla "bogznašta".

Trajale su one sekunde kad mislimo da prolaze čitavi sati, ja očekujući bilo kakav odgovor, a on - samo ćuteći, nepomično.

Na kraju se oglasi, promenjenim glasom i kao da govori drugi čovek, a ne onaj isti od pre samo koji minut

- Izvinite, nisam video da ste slepi...(dalje, prilično brzo i vešto, daje informacije i o ceni i o vrsti proizvoda, o vinu se radilo, profesionalno, sve što treba...)

(Sve sam razumela o nesporazumu, nosim naočare čija stakla potpuno potamne na dnevnom svetlu, a od jutros je, srećom, divno vreme jakog sunca, razgovor se odvija skoro na samim otvorenim vratima prodavnice...)

- Nisam slepa, samo sam jako ćorava, ne vidim brojke na papiriću, to je sve. I - hvala vam za informacije. Doviđenja, prijatno!

I već sam korakom iz prodavnice, kad me zaustavi

- Sačekajte, molim vas, jako mi je neprijatno, izvinite, ne znam šta mi je bilo...od jutros mi je sve nešto naopako, nisam imao nameru  da vas uvredim, stvarno, izletelo mi je, potpuno bezveze...

- Ma, ništa me niste uvredili, skroz je u redu, razumela sam vas sve, dešava se...Sada žurim, inače bih vas još zapitkivala, doći ću jednom kasnije, ne kupuje se takav bermet svaki dan...

Prateći me na ulicu insistira da obećam da ću se vratiti, bez obzira na kupovinu i pozdravljamo se tako, sve dok ne odmaknuh koracima dovoljno daleko.

Vratiću se, naravno.

John Mayer "Waiting For The World To Change"