Zovem se Marija.

Marija iz Novog Sada.

Imam 40 godina i lepo se razmišljam da li da «uzimam četrdeset prvu», mislim, šta će mi još jedna ovakva godina života?! Dvadeset godina živim i čekam da neko primeti da se meni ne sviđa život u tranziciji. Suši mi se kičma, opada kosa i lome mi se nokti od takvog života. Maturirala sam dok se pakovao vojvođanski jogurt za revoluciju kojom je tzv. tranzicija počela. U tranziciji sam se udala, rodila prvo dete napustivši studije književnosti početkom rata, preživela inflaciju u ogromnom strahu od gladi, rodila drugo dete posle rata koji se, recimo, okončao dejtonskim sporazumom, a pre bombardovanja 1999. Plakala sam kad su pukli Varadinski most, išla skelom preko Dunava kod sestre u Petrovardin i svađala se sa tatom koji je za sve krivio amere i imperijaliste i pravdao sve domaće likove koji su u stvari odlučivali o mom ženskom životu u tranziciji.

Radovala sam se silno 5. oktobra verujući da će tranzicija dobiti neko podnošljivije lice, da ću se zaposliti za stalno, da će sestra odlučiti da ipak ne ode u Nemačku, da ću dobiti neke nove domaće likove koji će brinuti o mom ženskom životu u tranziciji. Očekivanja su mi izneverena, onog što je budio nadu su ubili, sestra je otišla na Novi Zeland, a sa tatom sam se nastavila svađati, samo su sada njemu odjednom domaći likovi bili krivi za sve, a na amere i imperijaliste je zaboravio, osim što je letos ponovo počeo da se kune u ruse. Mama mi je uvek strpljivo objašnjavala da mi je bolje da se pomirim sa sudbinom i da se ne svađam toliko.

Ne umem da se pomirim sa tranzicijom kao sudbinom, smatram je zlotvorkom svog života i neću da se mirim sa njom, hoću da ona nestane iz mog života i da počne nekih novih dvadeset godina koje ću proživeti bez tranzicije. Neću da se selim, hoću ovde da živim, a da ne budem stalno zabrinuta i premorena i iznervirana neverovatnom količinom bahatih likova koji se ponašaju kao da teskobe tranzicije ne postoje.

Radim «na crno», gledam «u belo» kad vidim da mi «ne ide» radni staž, da sam «osigurana» preko muža, da sam diplomirala u međuvremenu i da sam zbog toga «suviše kvalifikovana» na raznim konkursima za koje bezuspešno pišem prijave, odlazim na razgovore na kojima me pitaju razne bezobrazluke neki likovi koji žive u istoj zemlji kao i ja, ali su nekako izbegli tranziciju.

A ovih dana sam odjednom shvatila da će moja starija ćerka dobiti pravo glasa sledeće godine i da je njoj CEO život prošao u tranziciji i da će je neko mrtav-hladan zvati da na te neke izbore sledeće godine izađe. I opet sam se svađala sa tatom, kaže «stalno se nešto buniš, sačekaj još malo, treba nam ruska podrška i pro-ruska politika, sad je to važno». I rekao mi je da sam baš drska i bezobrazna kad sam pitala da li će moja ćerka onda glasati za neke ruse ili, šta? I odjednom sam postala neopisivo ženski besna. Na ruse i amere, na naše i njihove, na tuđe i svoje, na slučajnost da budem rođena baš ovde i baš sada i da mi ceo život prođe u teskobnom čekanju nekog spremnog da razmisli o okolnostima u kojima živimo i ja i druge žene moje gneneracije. Bes je provalio jer sam postala svesna da nikom sem meni ne bi smetalo da takav život žive i moja ćerke sa pro-ruskom ili pro-američkom vladom, svejedno. Bitno je da se izgleda svaka vlada ponaša kao da ja ne postojim, kao da im zbog toga baš ništa ne mogu i da ja mogu, ako hoću, da budem očajna, apatična ili tužna – to se njih ne dotiče. Alo?! Pa, zašto postoje vlade? Da bi se razni bolesni likovi igrali politike i moći? Ili zbog mene i ovakvih kao ja? Kako da im javim za ovu tranziciju koja jede moj život?

Rvem se sa teskobnim životom dvadeset godina, odrekla sam se svega što normalne žene imaju u zemljama u mom komšiluku, živim sa 350 evra stalnih muževljevih prihoda i mojih nesigurnih 100 ili 150, kako koji mesec, ne idem kod frizera, maltretiraju me zubari nervozni što rade za male plate, viču na mene šoferi u gradskom saobraćaju, prekrajam sa mamom odeću za ćerke «da izgleda kao novo», potkradaju me na pijaci, prezrivo me gledaju na šalterima, sa strepnjom odlazim u banku pozajmljujući da se vrati poslednja rata «na minusu kreditne» da bi mogao da se dobije novi kredit, pravim kolače, završavam kurseve za računare, dajem časove jezika, ne pamtim jutro kad sam se probudila bezbrižna.

Sve stilove rvanja sa tranzicijom sam isprobala i smisliću ih još i evo, prestaću da se svađam sa tatom, poslušaću sve mamine savete, ma kako mi se besmisleni činili, podneću i sledeći konkurs koji će biti za nekog drugog, sve ću podneti osim da me se omalovažava i ponižava pričom o tome da moj život u tranziciji nije važan i da ima bitnijh tema od mog ženskog rvanja sa istom. Odbijam, ženski tvrdoglavo, da se povinujem predlogu da sam ja, samo ja i isključivo ja odgovorna za mojih poslednjih dvadeset godina i da «malo vidim kako su druge uspele u životu», a ja eto nisam, jer mi nešto valjda fali, šta li, nemam valjda sposobnosti da sa gracioznim osmehom na debelom obrazu preživim ratove, zločine, bedu, siromaštvo i najgore od svega – omalovažavanje.

Da je moj život film, bilo bi već neke zanosne glumice koja bi umesto mene rekla «life sucks, shit happens» i onda otišla da pokupi svoj honorar od milion dolara.

I ona na moj račun, na račun mog rvanja sa svakodnevicom, kao i mnogo ovih ostalih.

A ako bi vas posle filma pitali da li ja, Marija, postojim negde, da li sam stvarni lik, slobodno kažite:

- Garant negde postoji, samo što je niko, ama baš niko ne vidi. I nikom u stvarnom životu nije važna njena priča, ali je super fora za film, zar ne?