- Šta da radim, Maestro, sa svim tim rečima koje se gomilaju u mislima poput lave pod vulkanom?

- Prebroj ih, polako i strpljivo.

- Probala sam, Maestro, ne daju se prebrojati, svetlucaju i izmiču mi kao zvezde na nebu  kad ih brojim i nekako su istovremeno i nestalne i postojane, neuhvatljive su i neprebrojive.

- Oćuti ih, onda, ćuti ih sasvim, reči bez zvuka prestaju da postoje.

- Probala sam, Maestro, ali tada stvaraju slike kojima mi ne dopuštaju da vidim išta drugo osim prostora koji one sobom slikaju.

- Napiši ih, onda, jednu po jednu i sve.

- Probala sam Maestro, nizanje po hartiji ih snaži i veseli, po hartiji se samo još više  množe i igraju.

- Složi ih, onda, u pesmu ili zarobi u kakvu priču.

- Probala sam, Maestro, neuhvatljive su i otimaju se svakoj priči i svakoj pesmi osim one od koje su i iz koje su, a ja samo tu i takvu priči ili pesmu, izgleda, ne umem složiti.

- Prevedi ih, onda, na druge jezike, ukroti ih prevodom.

- Probala sam, Maestro, sve jezike znaju, na svim jezicima se nemirno gomilaju i rastu kao lava pod vulkanom i pod mojim nemim grlom.

- Izgovori ih nad vodom, onda, i napiši ih po vodi.

- Probala sam, Maestro, voda mi ih je vratila, po vodi se samo imena mogu pisati, a sve te reči mi se  u bljesku lavinih kapljica vrate, silovitije no ranije.

- Šapni mi ih, onda, ja imam kalupe i kaveze za sve tvoje reči,  zarobiću ih i vratiću ti ih ukroćene i mirne.

- Evo mog šapata, Maestro, šapućem ti ih sve (i onako su i tvoje). I pripitomi ih sve, a samo mi jednu vrati - neukroćenu.