Dunav i ja

„Odvelo me“ na reku toliko davno da je zaboravljeno tačno ko i kako.

A možda sam otišla i sama.

Zov reka ume tako da odvuče neke od nas na svoje obale.Mene je zazvao Dunav, a njega je zazivalo i  „zvalo“ i Ister, ponekad i Ištar - drevna reka puna tajni,  i oduvek je bio „muška reka“. Ponekad tako delim rečne vode, na muške i ženske. Tisa je, na primer, „ženska reka“, a kad me prijatelji pitaju na osnovu čega, umem samo da kažem „pa, vidi se“.

Dunav je moćna reka i mora se njime broditi da bi se razumela ta moć, a ko peca po Dunavu, znaće tačno na šta mislim. Ko je jednom svrnuo u Kopački ili se zavlačio po rukavcima od Bezdana do Djerdapa, znaće tačno o čemu pričam. Ko nije – ne vredi pričati, ljudi umeju da slušaju priče o reci samo sa mirisom reke u nozdrvama.

O pecanju je mnogo lakše pričati nego o rekama. Stari alasi sa Dunava i mrtvaja umeli su da pričaju najdivnije neverovatne priče o svojim ulovima, o nemanima s Dunava (i ponekad i o fantastičnim bićima za koje su sigurni da žive u Dunavu), a meni su najlepši delovi tih priča uvek bili opisi vode. Nema pravog alasa ako iz njegovih reči ne vidiš da Dunav smatra živim bićem kao da su još uvek u prastarim vremenima kad su reke, planine i stenje – bili bogovi. I najbistrije se sećam jednog sa Šodroša (puštao nas je da pecamo na njegovoj „šaranskoj hranilici“ rečima „moš`te deco i o`de“) koji mi je, davnih dana, rekao „uvek poštuj vodu, poštuj Dunav“. Od tada se uvek nekako svečano osećam kad Dunavu siđem na obale.

Kad hoću da budem šašava, onda zamislim da on sve to razume i da me zato pušta da mu upoznam šporove, da mu razlikujem boje peska, da vidim gde vrbe najbolje padaju, da predosetim kuda će mu vir krenuti i kako spretno i varljivo menja brzine pri toku, praveći se sve vreme da se samo tako lenjo valja odande pa tamo, sve dok ne udari u Gvozdenu kapiju Djerdapa, dok svojom vodom ne napravi more i jedan od najčudesnijih predela na svetu, dok ne zapljusne Lepenski svim svojim prastarim tajnama.

Ponekad ga zamislim u vremenu pre nego što smo ga zauzdali i ukrotili kanalima, pre par vekova mora da je pola Vojvodine bio – Dunav. Pa se povukao i ostavio nam plodnu i masnu ritsku zemlju da se hranimo sa njegovog bivšeg dna.

Uvek, kad je stvarno važno da se nekom zakletvom obeleži izgovoreno – ja kažem „Dunava mi!“ da bih otklonila svaku sumnju koliko je istinito ono što govorim ili u šta verujem.

Dunav i ja imamo tajni savez, nad njegovom vodom se, na posebnim mestima,  mogu izgovoriti zabranjena imena i zazvati ljudi kojih nema. Ili ih nema više ili ih nema još.

Kad nadođu majske vode ili se previše snegova i drugih reka slije u njegov tok može ga se gledati besnog i gnevnog kako ruši sve pred sobom, kao da je početak sveta. U rana letnja jutra ume da bude gladak i proziran, za maglovitih noći sakrije od pogleda drugu obalu, januare ponekad obeleži ogromnim santama leda na koje sleću gačci, s prvim prolećem namami gnjurce i rečne galebove, a kad pusti košavu niz svoj tok, talasa i peni kao velika mora na slikama starih majstora.

Najviše ga volim u zoru, u samo svanuće kad leti možeš jasno da čuješ kako negde neko bućkom vabi somove i kad izgleda krotko i pitomo čekajući da dune lagani „zorin vetar“ kojim počinje dan. Onda je najlepše gledati ribu kako se „kupa“, mamke kako se hrane praveći krugove na vodi ili nazreti njihovu „bežaniju“ jer ih je, negde dublje, povijala kakva štuka...

I nikad ne možeš pogledom uhvatiti dva ista Dunava.

Ja, naravno, živim u sobi sa pogledom na Dunav i on je prvo i poslednje što tokom dana pogledam.