Godišnjice, "obljetnice", datumi koji nam urežu važne događaje umeju da zadrže svežinu događaja i sav kolorit naših doživljaja bez obzira na vreme (godine, decenije,..) koje u međuvremenu proteknu.
To je - dobra stvar.
I to je ono što imamo, a najviše liči na fantastičan san o mogućnosti da (jednom, bilo kada) izgradimo mašine za putovanje kroz vreme i bivamo na mestima i sa ljudima koji na nama ostave neizbrisiv, srastao pečat, tako da više ne znamo gde počinjemo mi sami, a gde završava događaj ili doživljaj, tako snažan da sam sebe u nama upiše u - neizbrisive godišnjice.
I tako, kroz godišnjice, "putujemo kroz vreme" često ne primećujući razliku da fizički i stvarno takvo šta još uvek nije moguće.
Mi smo ti koji "našim godišnicama" dajemo moć nad nama samima i uvek imamo izbor da neku od godišnjica prenebregnemo, smetnemo s uma, zaboravimo, potisnemo, da se ponašamo kao da nam se tog dana (ili tih dana) i nije desilo išta vredno pamćenja i obeležavanja - godišnjicom.
Ali ima dana i datuma kojima ne možemo i ne umemo i nećemo ništa, osim da ih svake godine dočekamo i da na njihovu godišnjicu - otputujemo kroz vreme, unatrag, u prostor rezervisan za ponovno proživljavanje značajnog, nezaboravnog, ponekad zauvek prošlog.
Takvi dani umeju da budu najistinitiji trenuci koje uopšte možemo da proživimo.Takvi dani umeju da danima celog meseca u kojem su se jednom dogodili daju poseban miris, zvuk i boje.
A ko ih preživi - o njima ne priča posle, samo ćuti, do sledeće godišnjice...
