Etika namera i etika odgovornosti
------------------------------------------
KOBAJAGI POLITIKA I KOBAJAGI DRUŠTVO – VOLJA ZA MRŽNJU (*)
Kada su mi (svima nama) ubili Predsednika zajedničkim pucnjem u leđa, videla sam zadovoljstvo i osmeh na licima mnogih koji danas aktivno učestvuju u politici, u društvu, u vlasti. Čula sam da se slavilo na raznim mestima. Koliko moraš mrzeti da bi se iskreno radovao nečijoj smrti? Koliko mora da se mrzelo sve što je on predstavljao, što je bio i činio kao političar, kao premijer i državnik, kad ga još uvek, i mrtvog, mrze? I vidim da mrze ideju koju je nosio sa sabom, ideju da se možemo izboriti sa mržnjom, ukloniti je iz društva, ozdraviti društvo od mrzitelja svega i svačega. Ideju da se ne mrzeći nikoga i ništa, nudeći dobru volju i energiju, iskrenost i istinu može promeniti ovaj truo vazduh mržnje koji dišemo.
(*) uvod je copy/paste dela posta - septembar 2006. "Volja za mržnju"
-------------------------------------------------
Naša realnost je hibrid dveju etika:
1. etika namera
2. etika odgovornosti
Žene savršeno poznaju posledice politike čija je suština "etika namera" - to su sve one gomile zavodljivih reči koje sa lakoćom govore o tome "šta bi bilo, kad bi bilo" i još obećavaju - "jednoga dana...". Izostanak povećanja kvaliteta života žene se, istom lakoćom, onda objašnjava rečima "oh, pa mi smo `teli! ali - eto...!".Jedino tačno o "etici namera" u politici je čuveni citat: "...i put do pakla popločan je dobrim namerama...". Politika čija je suština "etika namera" je obično spletkarenje i pre ili kasnije - proizvede mržnju, jer neko drugi mora biti kriv za izostanak rezultata ili tragične posledice takve politike i tog nekog treba mrzeti. Mržnja uvek okuplja grupu, uvek ti treba neko da zajedno s njim/njom mrziš, teško je mrzeti sam.
Imala sam prilike da detaljno gledam istraživanja o mržnji prema ženama, s nevericom da iščitavam stavove koji su uvek posledica "etike namera". Mapiranje mizoginije, osim što ume da bude šokantno, trebalo bi da nam posluži za mapiranje mržnje u društvu uopšte. Osim u anonimnim istraživanjima, niko vam neće iskreno odgovoriti na pitanje: "Koga ili šta mrzite?". Etika namera nam nalaže da se TO ne izgovara. Ali se upražnjava. U grupi.
Žene svoje živote žive "etikom odgovornosti", sopstvena svakodnevica svake pojedine odrasle žene NE MOŽE da bude ispunjena NAMERAMA da se nešto dogodi u toku dana, već odgovornošću da se dnevni poslovi obave, da bi u porodici, u lokalnoj zajednici, pa onda i u državi - život funkcionisao. A šta dobijamo kao poruku države? Dobijamo hibrid etike namera u koji se etika odgovornosti "kalemi" teško, sporo, sa ogromnim otporima i mukom. Etika odgovornosti u politici je suština evropeizacije i modernizacije našeg društva.
Uradiću sve što umem i mogu da petu godišnjicu atentata dočekamo sa jasnijom etikom odgovornosti u javnim poslovima, da nam i politika i država "zaliče" na taj svakodnevni ženski princip - "za sve moje poslove - ja sam odgovoran/a". I da smanjimo mržnju koju oko sebe šire svi što nam puteve popločavaju svojim "dobrim namerama", da smanjimo spletkarenja, pakosti, zavisti i nasilja svih vrsta svuda oko nas.
