Mislim da se radilo o jednom od divnih i nezaboravnih razgovora sa mojom babom ili sam negde pročitala ili se jednostavno desilo, pomešano mi je u pamćenju kao i sve što se desi dovoljno davno ili je dovoljno važno, pa ga sećanje smešta u fine svetlucave prostore koje volimo da ispunjavamo samima sobom, onim što mislimo da jesmo, sami od sebe.

O dlanovima je reć.

Negde sam, nekako usput a zauvek,  "pokupila" priče o našim dlanovima, o metaforama vezanim - za naš dlan. (Inače, "dlan" je tako lepa, zvučna reč, drukčija nego ruka ili šaka, na engleskom je "palm", zbog prstiju valjda - što je neverovatno lepa ideja jer "u pozadini" ima "sliku" da su nam prsti poput palminog lišća....)

"Kao na dlanu....", "Srce na dlanu...", "Otvoreni dlanovi...", "Svet na dlanu...", "Sve ti je na dlanu....", "Ispružen dlan...".....- i sijaset još. Da ne spominjem "čitanje dlana" kao mesta na kom je zapisana naša sudbina, kako oni koji se bave hiromantijom vole da kažu .

Svaka od tih metafora služi da se sasvim jasno opiše nešto iskreno, istinito, očigledno, očito, jasno, bez ičega sakrivenog i do dovoljne jednostavnosti golih činjenica - nešto, bilo šta, događaj, emocija, ideja, motiv, namera. plan, želja, .....čežnja, bilo šta.

I tu nastaje - paradoks otvorenog dlana:

- ljudi najređe i najteže poveruju u tako, "na dlanu" izložene stvari, ljudi kao da ne žele da poveruju da je sve TO, sasvim očigledno i otvorenih dlanova ponuđeno zaista istina, činjenica, iskrenost....kao da nekim nevidljivim čulom "prenebregnu" svu dragocenu lepotu jednostavnih, iskrenih istina koje su "na dlanu" pružene.....Ljudi nekako misle da su "mudriji" ako su prema očiglednim istinama sumnjičavi i podozrivi, ako na njih "odmahuju rukom" ili traže "zrna zavera i opasnosti" iza i u na dlanu pruženim činjenicama. Pa onda brzo kažu "nije valjda..." ili "nije moguće" ili "ne mogu da verujem..." i tako propuste čarobni bljesak (i inače - redak) otvorenog dlana, propuste da prigrle sve to što im se "kao na dlanu" nudi....

I ne bude važno da li se radi o sopstvenoj emociji, o opisu događaja, o činjenicama iz realnosti, o istoriji, o politici, o društvenim pojavama, o drugim ljudima, o bilo čemu oblikovano rečima ili slikama ponuđenim na "otvorenom dlanu". Ljudi jednostavno, kao po pravilu, tada traže neko "skriveno značenje" neku poruku "iza" i nastaju nesporazumi, teškoće, zabune, jer ničeg "iza" nema kod ljudi koji svoje reči nose na ispruženom dlanu.

To je i jedan od razloga zašto ljudi sa "planete odraslih" često imaju problema sa ljudima sa "planete dece" - deca "sve svoje" uglavnom drže na otvorenim dlanovima i mahom većina odraslih ih (na ovaj ili onaj način) uči da svoje dlanove zatvaraju i skrivaju i od drugih i od sebe i tako deca, usput, zaborave da prepoznaju kad im se nešto, bilo šta, "na dlanu" ponudi. Šteta.

Verovatno treba imati sreće pa sresti odrasle ljude koji "poznaju" lepote otvorenih dlanova, ali svako do nas može takve ljude  pronači u "današnjoj deci" oko sebe,  deci koja su "ljudi" taman toliko koliko i mi odrasli, samo treba hteti da im se ponudi "srce na dlanu", ništa više.

Sa odraslima se (u našoj kulturi) - rukujemo otvorenih dlanova, (nemoguće je rukovati se pesnicama) i ogromno značenje tog svakodnevnog, rutinskog gesta ljudi takođe često prenebregavaju. A prvi utisak koji stičemo o osobi koju rukovanjem upoznajemo ili pozdravljamo - stičemo upravo celim našim dlanom i mnogi mu, tom prvom utisku, bezrezervno veruju, a da ni ne znaju zašto. Prepoznaju im se dlanovi, (ili ne), verovatno .

I retko šta lepše ima od čežnje da se sa nekim rukujete opet.

Ili - prvi put. Jer slutite sopstvenim dlanom da će vam se dlanovi pri tom prvom rukovanju sasvim sigurno "prepoznati". I da onda čežnju da se to dogodi nosite "kao na dlanu". Čarobno.

Kao što je ponekad uteha nositi na svojim dlanovima otiske dlanova koji više ne postoje.