U Bogovađi kod Valjeva se ove godine, od 01. do 08. Jula održava još jedna „Nedelja Socijaldemokratije“, a "Nedelja socijaldemokratije" je letnja škola Fondacije Friedrich Ebert koja okuplja učesnike i učesnice iz socijaldemokratskih partija, mlade aktiviste i aktivistkinje nevladinih organizacija i sindikata iz zemalja bivše Jugoslavije.

Cilj "Nedelje socijaldemokratije" je promovisanje ideja i vrednosti socijaldemokratije među mladima, kao i obuka u praktičnoj primeni političkih veština.

Projekat je započet letnjim kampom u Grabovu 2006. godine, a do sada su kampovi održani i u Zemunu (2007), na Paliću (2008) i u Bačkom Monoštoru (2009).“

Ove godine, letnji susret i letnju školu u Bogovađi, bojkotovaće mladi okupljeni  oko grupe SD9 iz našeg regiona koji kažu.

„Na osnovu koordinacije sa omladinama socijaldemokratskih stranaka iz zemalja bivše Jugoslavije donesena  je odluka o povlačenju predstavnika i predstavnica Foruma mladih Socijaldemokratske partije iz Hrvatske, Foruma mladih Socijaldemokratske partije  Bosne i Hercegovine, Omladine Lige socijaldemokrata Vojvodine iz Srbije, Mladog Foruma Socialnih demokratov iz Slovenije, Socijaldemokratska mladine na Makedonija, Socijaldemokratske omladine u Socijaldemokratskoj uniji iz Srbije, Socijaldemokratske omladine Crne Gore, sa učešća na kampu "Nedelje socijaldemokratije 2010". „

Razlog povlačenja njihovih predstavnika je – prisustvo mladih iz SPS-a Srbije, koji su se odazvali pozivu FES-a i potvrdili učešće na letnjem kampu u Bogovađi.

Mladi iz SD9 iz regiona imaju stav da mladi SPS ne mogu biti u istom kampu u kom i oni i da im nije mesto u pozivu FES-a.

Inače su, naravno, za saradnju i dijalog i ostaju otvoreni za sve pozive iz FES-a, uz uslov da ne budu pozivani mladi iz SPS Srbije.

Neodoljivo slično kao jedan njihov stariji kolega iz političke stranke sasvim, sasvim daleko od ideologije kojoj su ovi mladi izabrali da pripadaju, a koji je tokom sednice Narodne skupštine rekao:

„Mi podržavamo dijalog, ali nećemo u njemu da učestvujemo“.

Dakle, radi se o razlozima za dijalog, mogućnostima za dijalog, prostoru za dijalog i – volji za dijalog, kaotakvoj, a na mestu koje izgleda sasvim zgodno i skoro idealno za to – letnji kamp mladih socijaldemokrata...

Grupa SD9 ima sasvim jasan stav – oni smatraju da dijalog sa mladima iz SPS nije moguć, ne žele ga i smatraju da niko nema prava ni da ih na takav dijalog pozove.

Vrlo interesantno.

Događaj datira od pre par dana i ja nalazim da je dovoljno zanimljiv da zavređuje mogući dijalog u ovom našem „virtualnom kampu“ blogerskom, osim ako se ne smatra da je i to mesto nešto što treba bojkotovati ako su „virtuelno“ prisutni mladi SPS-a (ili bilo ko drugi sa kim ne želimo dijalog, koji inače želimo, ali nećemo u njemu da učestvujemo).

Možda nije loše podsetiti se KO je bio Friedrich Ebert i čime je zaslužio da jedna ugledna nemačka fondacija nosi njegovo ime...

Friedrich Ebert je jedan od velikih nemačkih državnika XX veka, predsednik socijal-demokrata Nemačke u godinama posle I svetskog rata, političar sa velikim ugledom i „levo“ i „desno“ na političkoj sceni i tada i sada, lider jedne države u teškim, burnim, revolucionarnim godinama turbulencija i dubokih društvenih previranja. Predsednik koji  je doslovno – svoj život završio u svom kabinetu 28.02.1925.

S puno dobrih razloga SPD Nemačke je podrška jednoj od prvih organizacija koje, povezane sa partijama, ipak imaju sasvim poseban zadatak, sasvim posebnu misiju i cilj – fondacija Friedrich Ebert je jedna od najstarijih takve vrste koja se bavi promocijom političkih znanja i veština,  koja promoviše uspešne mlade ljude, najbolje u sektorima u kojima uče ili rade. FES nije aktivan samo u Nemačkoj već, naravno i na međunarodnoj sceni. Osniva svoje kancelarije širom sveta promovišući jednu istu ideju već 85 godina, i postoji naravno i kod nas – FES Srbija.

Rezultati koje FES ima kod svoje kuće, u svetu, u našem regionu i kod naše kuće su za pohvalu i poštovanje – lako je proveriti ŠTA su sve radili, S KIM,  KAKO, KOJI su im ciljevi, otvoreni su, vredni jasni, vidljivi, sa znanjima dobre komunikacije.

I – nisu jedina takva fondacija sa sličnim poljem rada, meni su najbliži i njihov rad najbolje poznajem, ali reči poštovanja za vredan rad i dobre rezultate mogu uputiti (sa zadovoljstvom) na adrese i drugih sličnih fondacija iz Nemačke, instituta pri partijama iz Amerike ili priličnog broja organizacija nevladinog sektora s kojima sam imala prilike da radim. Kao što dodajem svoje duboko uverenje da je rad svih njih – dragocen i nezamenjiv za mnoge sektore u Srbiji.

Manje – više, tema mog rada sa njima bila je (u raznim sektorima) – KAKO uspostaviti dijalog? KAKO održati i unapređivati dijalog? KAKO naći saglasnost o temama dijaloga? I – najteže i prvo pitanje, pitanje svih pitanja – KAKO učesnike uopšte dovesti u priliku da budu zajedno u nekom prostoru, da prihvate da sednu za isti astal i da oko tog astala, kakvog god oblika bio – počne razmena stavova, mišljenja, procena, ideja, čegagod se učesnici sete.

Ljudi imaju neverovatne razloge da – odbiju dijalog.

Najređi su oni koji jednostavno kažu „NE, NEĆU“.

Još su ređi oni koji bezuslovno i uvek kažu „DA, HOĆU“ dijalog, uvek, svugde i sa svima jer mislim da nema boljeg mehanizma da se utvrdi BILO ŠTA...

(I – digresija: moj predlog za kampove i susrete ovakvog profila bio je čak pun međupartijski dijalog, da pokušamo da vidimo da li mladi SVIH stranaka, raznih, ne samo socijaldemokratskih, umeju da razmene svoje poliitčke ideje, stavove, bilo šta...naravno da je procenjeno da takvo šta još uvek nije moguće, da ostaje za neka druga vremena, i ja to potpuno razumem – takva procena je bila i kada sam pre desetak godina smatrala da oko problema sa ravnopravnošću žena i diskriminacijom koje žene trpe u našoj zemlji ili u našem regionu moramo pokušati da u dijalog okupimo političarke iz svih političkih stranaka, da moramo pokušati da otvorimo „ženski dijalog“ sa svima, jer je tema takva da svaka od nas može u njoj naći i svoj „partijski“ identitet, a istovremeno raditi da se stanje menja – na bolje, koliko god sporo).

Najčešći ljudi odbijaju dijalog navodeći niz razloga, niz argumenata koji čak mogu ličiti na sasvim ubedljive i uverljive činjenice, i uvek to „NEĆU“ ima mrvu i legalnog i legitimnog, ali ja nisam još čula nijedno „NE, NEĆU DIJALOG...“, a da sam posle IPAK čula odgovor na svoje pitanje „Dobro – nećeš. A – šta hoćeš UMESTO dijaloga sa onima sa kojima se duboko ne slažeš? “

I postoji jednostavan razlog ZAŠTO mi niko nije dao odgovor:

Zato što na raspolaganju NIKO NEMA NIŠTA osim – DIJALOGA.

Zato  što DIJALOG postoji da bi najmanje dvoje koji  o nekoj temi imaju sasvim udaljene i suprotstavljene stavove imali prostor i pravila po kojima ČUJU i SLUŠAJU jedni druge.

Odluka „ne, neću nikakav dijalog“ je – laka, intuitivna, emotivna, često tako privlačno ideološki i moralno „čista“, a svaka takva odluka je ipak samo sasvim neproduktivna i često samim tim – štetna, najviše  po one koji  dijalog neće.

I još samo jedna stvar koju nam je Friedrich Ebert ostavio kao praksu :

-          Postizanje dogovora, konsenzusa, rezultata, odluke, biločega,  postoji samo kroz dijalog onih koji, po prirodi stvari NIKADA ne bi sami stupili u dijalog, koje u dijalog mogu dovesti ili okolnosti koje ima odriču mogućnost da kažu „NE, neću dijalog“ ili „treće strane“, strpljivi, dijalogu posvećeni ljudi kakvi rade u Fondaciji Friedrich Ebert i u svim sličnim fondacijama, organizacijama i među grupama ljudi zainteresovanih da kroz praksu pokažu da demokratsko opredeljenje BEZ dijaloga jednostavno – ne postoji .

I ko god čita dovoljno sve što je o dijalogu dostupno za čitanje čak i da nema nikakvog iskustva, lako i brzo uvidi da je – dijalog neminovnost. I između ljudi sasvim sličnih i između ljudi sasvim i potpuno različitih opredeljenja i stavova.

Jedan/na šumom, drugi/a drumom

-razgovor bez dijaloga-zvuči blesavo, ali postoji!-

Uzaludno trošenje vremena, reči, tema i ljudi obeležava vreme u kom živim. Niko nikog ne sluša, niko USTVARI ni sa kim ne razgovora, SVI SVAKOME troše najdragocenije što se ima – VREME. Kad ja kažem «nema ravnopravnosti, diskriminacije ima», odgovore mi «i kod drugih je tako!». I...? I uopšte se ne razumemo, jer ja govorim «promenimo!», a sagovornik/ca ustvari kaže «ne menjajmo!». Ne umemo da dopremo jedni do drugih. Kao u čuvenom serijalu filmova «Gorštak» («Highlander» - «there can be only one!»), gde se večno živući bore jedan protiv drugoga na smrt (odsecanjem glave) sve dok ne ostane samo JEDAN, on - konačni pobednik dobra nad zlim (ili obrnuto). I nije važno šta jedan drugom pre ili u toku borbe govore, oni se nalaze, «razgovaraju» i bore samo zato da OSTANE SAMO JEDAN. Kad god načnem teme nepovoljnog položaja žena u Srbiji, poruke od sagovornika (bez obzira na to ŠTA se od reči stvarno upotrebi) idu po spektru : podsmeh («i plavuše?»), omalovažavanje («nisu žene za to...»), uvreda («AFŽ, skojevke, feminstkinje..»), minimiziranje («ima mnogo primera ravnopravnosti....»), neuspela duhovitost («da li samo brkate i gabori...») do pozivanja na «neporecive religijske vrednosti» («žena treba da sluša, mesto joj je u kući...»), poruke koje ustvari kažu «može biti samo jedan».

A u retkim slučajevima ipak dopremo jedni do drugih, ČUJEMO SE I SASLUŠAMO. U takvim retkim prilikama počinje dijalog, ne bacamo samo reči u vazduh, nego stvarno razgovaramo, opisujemo problem, ocenjujemo da li je rešiv i bavimo se onda predlozima za rešavanje problema diskriminacije, društvene nepravde, nepovoljnog položaja žena kod nas. U takvim slučajevima delimo svest da «mora biti najmanje dvoje», dvoje i za pobede i za tango i za dijalog i za razgovor. Dvoje za sve.

I nije samo tema neravnopravnosti žena tema o kojoj se vodi razgovor bez dijaloga (koliko god to zvučalo blesavo!), tako nam je sa svim drugim temama u društvu. Neko kaže «nacionalizam», a neko drugi «aha, opravdavaš ratove i zločine!», neko kaže «građansko društvo», a neko drugi «aha, ti si protiv Srba!», neko kaže «sekularna država», a neko drugi «aha, ti si protiv crkve!», neko kaže «sloboda govora», a neko drugi «aha, a meni se brani da branim svoj narod» ........neko kaže «društvena nepravda», a neko drugi «aha, vidiš da postoji teorija zavera!»..........MOŽE BITI SAMO JEDAN.

Kada ćemo početi da vodimo dijalog, razgovarajući, zavisi od najmanje tri prethodna događaja:

1. dobrovoljno odustajanje od toga «da može biti samo jedan»

2. znanje i veštine za dijalog, spremnost da se kvalifikuje (diskvalifikuje) ideja iz teme, a ne sagovornik/ca

3. uzori u javnosti koji razgovaraju, a bez sumnje se vidi da je u pitanju dijalog

Sve dok se ta tri prethodna događaja ne dogode, jasno i neporecivo, mi ćemo trošiti vreme, ljude i teme bez ikakvog drugog rezultata do jasnoće društvene nesposobnosti da o bilo čemu stvarno razgovaramo. Imaćemo ustvari ućutkivanje tokom razgovora umesto dijaloga. A žene se u ućutkivanje, na žalost, jako dobro razmeju, jer svaka od nas ućutkivanje ima kao lično, životno iskustvo. I baš zato ne mogu da odustanem od borbe za razgovor tokom kog se dešava dijalog. Čujemo li se? Slušamo li se? Razumemo li ŠTA se govori ili svako od nas vodi monolog slušajući samo svoje unutrašnje predrasude, stereotipe, svoje strahove izgrađene neznanjem i odsustvom dijaloga o bilo čemu u društvu? Šta smo BEZ razgovora koji JE DIJALOG? Mora biti dvoje. Za dijalog, za tango, za pobede, za promene, za kvalitet života, za budućnost.........