Otišao još jedan moj drug, moj drug Desimir.

Umro je u Londonu, sinoć.

Nedostajaće mi neopisivo njegov nemiran duh, njegov uvek svež  i iskričav humor kojim je  priče o ljudima i događajima bojio neverovatno živopisno i zanimljivo.

Imali smo puno dugih i ozbiljnih razgovora o svemu i svačemu, a svežina kojom je njegov nesalomivi duh govorio o humanim idealima činila je svaki dijalog s njim nezaboravnim i  inspirativnim.

Naučio me je, zauvek, jedan izraz (on je tvrdio da je iz  "moravske" Srbije) odličan za ljude od kojih niko nema nikakve koristi, a koji glasi - "sredonja". Lepota je bila u dobronamernom, skoro pokroviteljskom tonu kojim je taj izraz izgovarao.

Moj drug Desimir koji je voleo i razumeo ljude, koji je tako puno, puno, znao o ljudskim karakterima.

Rekao mi je: "Karakter ti je uvek deficitarna roba, i u Srbiji i drugde, nemoj da te to posebno uznemirava".

Delili smo i prostor i ljude i vremena u kojima smo zajedno radili.

I samo me je jednom, pri veliko gubitku, prekoreo rekavši : "Ne plačeš, to nije dobro."

Ni sinoć nisam plakala.

Samo sam beskrajno tužna.

Nikada i nigde više neće biti takvih razgovora.