Dekadencija - doba kad ljudi oslikavaju sopstvena tela i sklapaju saveze o šarmu propadanja, zasićenost, saturacija hedonizma, kič humanosti.

Nedavno, tokom lakog letnjeg popodnevnog razgovora o "svemu, svačemu i ni o čemu", skliznulo se u komentare, citate knjiga i članaka i lična opažanja o - dekadenciji. Razmenilo se tušta i tma različitih stavova, utisaka, gledišta i predrasuda, ali se (sa smehom) ustanovilo samo jedno (otprilike):

- razumemo sve mane doba koje se naziva "dekadentnim", ali većina nas ne bi imala ništa protiv da takva doba preživi na samom vrhu "lestvice dekadentnog"

Ljudska priroda je - čudo.

I nikako mi nisu prihvatali razvoj definicije koja se meni čini najboljom za bilo koje doba dekadencije, da je to "KIČ HUMANOSTI", doba u kom je sve "preterano", doba kojim, poput razlike između umetnosti i kiča,  živimo - iživljavanje svega estetskog, etičkog i humanog za šta smo inače svi sposobni kao ljudska bića.

Nedavno sam čitala (ponovo) dobru knjigu:

Jacques Barzun "From Dawn To Decadence"

i to je bio utisak, nigde u knjizi jasno napisan, koji mi je čitanje stvorilo, da je "kič svake humanosti" ono što istraživači kulture i epoha definišu kao - dekadenciju.

Najzanimljivija stvar je što se sve sklonosti naše ljudske prirode najbolje i najjasnije vide u - krajnostima, u sveopštoj jednostavnosti življenja (na ivici svake oskudice) i u sveopštem kiču svega preteranog što dekadencija sobom nosi.

Dekadencija kao kontrapunkt stvarnog, skladnog  izobilja i nepodnošljiva jednostavnost sveopšte oskudice kao kontrapunkt stvarnog,  skladnog izobilja, dve krajnosti kojima se jasnije nego ičim drugim, može sagledati sva strahota predatorskog naspram humanog u ljudima.

I nije važno KAD traje doba dekadencije i KAD traje doba sveopšte oskudice, ta doba traju istovremeno i jedna pored drugih na planeti ljudi na kojoj delimo prostor u kojem istovremeno živimo, ali ne delimo doba koje živimo.

Kič humanosti to odslikava bolje nego išta drugo, čini mi se.

Ostala sam (tokom rzagovora) u - manjini sa svojim opaskama, većina mojih sagovornika se opredelila za "sklopljen savez o šarmu propadanja", dočim ja ostadoh (tvrdoglavo) pri stavu da ni u jednom propadanju - nema nikakvog šarma, ima samo ili potpunog kiča ili potpune, stvarne - tragedije