"Vozi me vlak v daljave" je jedna dobra stara pesma jedne dobre stare grupe ("Videosex") koju peva Anja Rupel, devojka tako čistog glasa kakav retko ima prilike da se čuje. O njima (i njoj, naravno) se kod nas malo priča i malo se čuju, a ja sam ih slušala noćas i jutros (iz "nevezuše", potpune), pa pomislih "tjah, možda još kome ulepšaju ovaj topli, vedri majski dan" 
, zemlja baš lepo pleše....
Volim da slušam, gledam ili čitam ljude koji se ne boje da budu "malo drukčiji" koji se ne boje da pokažu ono što jesu, pa ma štagod bilo ko mislio o tome. I uvek takvi ljudi izazivaju malo kontroverze, malo zazora od neke većine navikle na "prepoznavanja sličnih", na stereotipe o karakterima i svemu onome što inače ljudi koji su "čedo proseka" pokazuju i što je uvek - bezopasno, slatko i nekako dirljivo i zavodljivo - svakodnevno. Sa njima je uvek sve poželjna lakoća sigurnog, sa individualcima je sve - zavodljivo nesigurno. Napraviti pesmu o vozu koji nas nosi u daljine ili o zemlji koja pleše, onda lako postaje simbolika novog, nepoznatog, uzbudljivog i dovoljno "zastrašujućeg" za mnoge koji se ne usuđuju da poveruju da je uvek sve - moguće.A da opet bude (i je) prijemčivo, "slušljivo", lagano i - samo je muzika, baš kao i sve ostalo. Zabava.
Lakoća provoda slobodnog vremena, ništa više. Lepota prostora i ljudi koje možeš zamisliti ako se ne bojiš da poveruješ da mogu stvarno da postoje ljudi, reči i atmosfera opisane u velikim knjigama. Da je stvarna i moguća scena koju muzičari, pesnici, slikari, filozofi (i razni drugi individualci, baš svi razni) samo naizgled predstavljaju kao nestvarnu, nemoguću i samo odsanjanu kroz sve ono neobično što oni svojim delima stvore i čime nas duboko taknu. Da je sve - jednostavno moguće i verovatno onoliko koliko smo spremni da u sve to poverujemo, skroz. Sa sve vozovima koji nas nose u daljine dok zemlja pleše....
Tada, ako poželimo hranu za sva naša čula, ona može biti podeljena u baš zanimljive "obroke". Da doručkujemo metafore, ručamo metafiziku, a umesto večere uzmemo čašu dobrog crnog vina, šolju prijatnog razgovora i "dva dima" fatalne privlačnosti neutažive čežnje i za drugim i za slobodom. I da sve vreme budemo beskrajno zahvalni sopstvenoj spremnosti da se mirno prihvati - da je moguće živeti literaturu. Beskrajno zabavna stvar.
Muzika koju sobom nosi Anja Rupel (i daleko od toga da je ona jedina) mi tako postaje ona koja bolje od mene ume da kaže "sve je uvek moguće". Jer - jeste.
