..."dodaj svetu malo boje..."
Fini stih iz pesme o verglu i ringišpilu koja mi se čini tako prikladnom i sjajnom za sve praznike (i za sve duge obične praznike, naravno).
Danas je Božić. Skoro polovina planete ljudi slavi "rođenje" jednog i jedinog od Boga nevino začetog, a od žene rođenog.
Jedini je kom priznajemo dvostrukost i koji nas i danas, nekad namršten, a nekad samo nekako tužan gleda sa ikona, kupolnih svodova i raspeća na kojima je uzalud umoren..Stradalnik i svetac, mučenik i onaj što je ovenčan večnom slavom, Ješua iz Nazareta rođen u senu na današnji dan, dete kojem su se poklanjali kraljevi i mudraci, propovednik, spasilac i čovek koji je, po predanju, izrekao mnoge mudrosti o ljudima, životu, dobru i zlu.
Čudo je reč koju najčešće vezuju za Njega - čudo rođenja, čudo vaskrsenja, čuda koje je činio dok je Zemljom hodao, čudo učenja koje je ostavio za sobom, a koje traje već hiljadama godina, jednostavno - čudo njegovog pojavljivanja.
Čudo je reč koju ja, inače, ćutke i "iznutra" neverovatno retko upotrebljavam da bih opisala misao ili utisak koji mi "se javi". Mogla bih na prste ruku da nabrojim ljude, događaje, prizore, doživljaje ili predele koji sam srela, videla, čula, dotaknula, pa se na njih kao neodoljiva, obuzimajuća reakcija javljala reč "čudo".
Jedno od "čuda" koje mi uvek izaziva (skoro pa) ushićenje kad god ga se setim ili naiđem na istraživanja o njemu je - čudo života.
Ne prestaje da me veseli ta velika tajna koju još uvek nismo otkrili, taj magičan trenutak kad od onih istih stvari od kojih je sastavljeno i sve ono što nije živo, taj čarobni delić sekundine sekunde u kojoj (neznanim mehanizmima) počinje da pulsira, mrda, vibrira, traje - život. Poput kratkog bljeska, sve dok ne zgasne, pa onda - iz početka, neko drugi, nešto drugo, slično, a različito koje kao da u sebi nosi "pamćenje" svih prethodnih spajanja, rađanja i "nestajanja". DNA Čudo, najveće od svih. Vergl života, ringišpil stvaranja.
I uvek me pomalo začudi da to neverovatno "čudo" života koje nam je svima poklonjeno, kod ljudi izaziva nekako premalo zahvalnosti. Kao da je "podrazumevajuće i obavezno" da budemo rođeni i da jesmo tim tajanstvenim "skokom" iz neživog u živo, kao da ne umemo da cenimo i poštujemo svaki dragoceni tenutak koji je samo šansa da negde, nekako, zbog nečega i sa nekim doživimo - čuda.
Jer su moguća, znam, moguća su sva ona prava čuda uz koja i nad kojima stalno lebdi neverica da takvi ljudi, prizori, predeli i doživljaji zaista mogu da postoje. Naročito - ljudi koji su - čudo.
