Dopadaju mi se slučajnosti, dopadaju mi se neplanirane istovremenosti događaja koji onda učine da se dogodi "bljesak svetlosti" kojim se stvari povežu i dobiju posve novo, sopstveno, istinito značenje.
Dogodilo se, preklapanjem slučajnosti, da sam imajući pred sobom papire sa poslednjim intervjuima koje je dao Jean Monnet, jedan od osnivača EU i dugogodišnji "šef" čuvene "Komisije za ugalj i čelik" istovremeno razgovarala o Mihailu Bulgakovu.
I taj razgovor je bio - čudesan.
Spojile su mi se rečenice iz intervjua Žana Monea koji kaže "kada bih mogao ponovo da počnem da radim na izgradnji ujedinjene Evrope, počeo bih od kulture, a ne od uglja i čelika, kako smo to učinili Robert Schumann i ja", spojile su mi se te Moneove reči sa besmrtnim rečima iz romana u romanu, iz dvostrukog romana, iz paralelnog romana "Maestro i Margarita" Mihaila Bulgakova. U bljesku trenutka.
Ne mogu da verujem da ga Mone nije čitao, ali ga je očigledno - zaboravio. I ja sam, skoro, ali sam spašena slučajnostima, Bulgakova vratila u zenit pročitanih knjiga, zatvorivši krug njime kao "karikom koja nedostaje" svim mojim drugim piscima i evropske i neevropske kulture.
Mone i Šuman su, deset godina nakon što je Bulgakov već bio (recimo) mrtav, udarili temelje Evropskoj Uniji, onakvoj kakva je danas, onakvoj na kakvu i mi želimo da "zaličimo" po dobru, po standardu, po ekonomiji, po redu, uljuđenosti i pristojnosti svakodnevnog života. Krenuli su od nemačko-francuskog pomirenja kroz ekonomsku saradnju u oblasti uglja i čelika....a ostalo je istorija našeg doba....
Šta bi bilo da su krenuli od - evropske kulture? Sa čime i kime bi počeli, šta su "ugalj i čelik" te naše zajedničke, evropske kulture? Da li bi bilo moguće dogovoriti se o postojanju jednog zajedničkog temelja nad kojim bi ujedinjavanje teklo jednako uspešno? Šta bi bilo uzidano u te temelje? Antika, Rim, rensansa, crkvena umetnost, filozofi, dramski pisci, slikari, graditelji, pesnici svih jezika? Kako bi odabrali samo jednog u kojem se nalaze - svi? Kako bi "pomirili" nacionalne ponose na stvaraoce čija su dela već ugrađena u sve nas, jer pripadamo toj jednoj, zajedničkoj, evropskoj civilizaciji koja vuče svoje korene i iz Azije i sa bliskog i dalekog istoka, hiljadugodišnjim mešanjima kultura i civilizacija?
Tako mi je bljesnuo Bulgakov, tako sam, mirno i ne očekujući to od sebe same, poverovala da bi i to čudo bilo moguće, da bi i na taj način započeto ujedinjavanje Evrope bilo izvedivo. Ta poruka tako jasno stoji u njegovim spisima, skoro da sam sigurna da ju je i Mone video kad je, dvadesetak godina kasnije od polaganja kamena temeljca buduće Evrope imao prilike, kao i svi mi da čita njegove "znakove pored puta". Ako bi se kretalo od evropske kulture u izgradnju Evrope, Bulgakov bi, među ostalima, morao biti u tom temeljnom, prvom krugu dobra za buduće ljude.
Bulgakov i ja smo odavno imali tajni, prećutni, samo naš savez - on mi je ostavio reči o dvostrukosti jednog jedinog ljudskog bića, reči o neutaživoj čežnji da se ta dvostrukost podeli, ostavio mi je najlepšu ljubavnu priču ikada napisanu, ostavio mi je razgovore Maestra i Margarite, simbole, slike, reči i tišinu, urezao mi je kao skalpelom jasno isečene vinjete ljudskih karaktera, oslikao crtice o vremenu, o prolaznosti i večnosti, o trajanju i nestajanju, besmrtne rečenice o večnoj borbi dobra i zla, o svemu, ustvari, što je ikada dotaklo ijedno ljudsko biće. I svojim neverovatno tragičnim životom ostavio je svojevrstan putokaz o tome šta nikako ne bi smelo da se događa ljudima i šta je sve ono što ljudi silno žele da im se dogodi - a ne događa se nikad, jer ostvarenje tih snova nije namenjeno ljudima. I bilo je lepo i lako u sve to poverovati i - sklopiti savez o njegovom mestu u mom zenitu gde su okolo i drugi pisci, druge tuđe reči, slike i poruke, druga usput skupljena i stečena znanja.
I danima posle kolopleta dobrih slučajnosti imam onaj lep osećaj koji često imamo posle čitanja dobrih, pravih knjiga, osećaj da mi se blagonaklono podsmeva odande gde zvezdano lebdi, tamo "gde svih vremena razlike ćute", jer jasno vidi da ja ustvari želim da kažem "Maestro, i čuda i ostvarenja snova su mogući. I - dešavaju se ljudima, uprkos svemu, a najviše uprkos njima samima.Zato se i obraćam dvostrukosti u samo jednom, ne umem drukčije".
C` est la vie, dodao bi Monnet, sa istog mesta. I možda dodao "valjda će se setiti i svoje sopstvene evropske kulture, valjalo bi im"
