Telefon i poznat glas:
- Gari, sikako? Si kući, svratio bih...
- Sam kući, `ajde
Došao da mi vrati knjige pozajmljene tako da smo oboje na to zaboravili, Borges i Marques i moje beleške o jednom malo poznatom Kinezu od pre 2400 godina koji se zvao Chuang Tzu (ili kako god se na kineskom njegovo ime piše ili izgovara)
Ugleda moj mali kofer, spakovan i spreman i pokazujući rukom na njega, pita me:
- Si došla odnekud ili putuješ?
- Putujem sutra, kratko, poslom
- E, i ja odlazim sutra, definitivno i hteo sam prvo da ti zauvek odnesem i tvoje knjige, ali sam posle pomislio - nimije u redu, zato sam ih don`o sada.
- O`š sada da ti ih poklonim, i onako su duže kod tebe nego kod mene, el to?
- Neću knjige, hoću da mi ostaviš beležnicu o Kinezu, al` da mi napišeš da mi je poklanjaš, `nako.
- Daj `vamo.
Mala, tanka beležnica sa listovima "na kockice", glatkih crnih korica, kupljena davnih dana (tačno znam gde i kada), otvaram je na prvoj strani, a tamo piše, mojim rukopisom :
"tigar, snovi, lavirint, nož, leptir, Maestro"
Dalje nisam listala. Nastupio je jedan od onih dragocenih, blještavih trenutaka kada nam slučajnost na jedno mesto donese i skupi slike jednostavnosti i jasnoće za koje smo inače skoro pa potpuno slepi i koje inače nemaju nikakve veze ni među sobom, ni inače i - ni sa čim. I onda se sve, ceo doživljaj, samo - rasprši.
I samo ćutke napisah "izjavu o poklonu", ništa više. I poželeh mu puno sreće u novom, novcatom životu koji je rešio da stvori daleko odavde.
A Borges i Marques su pošli sa mnom na kratak put, da mi listanjem prekrate vreme, kad su mi se već, na tako neobičan način - vratili.
Da pokušam da se setim kako se u beležnici, u nizu u njoj napisanih reči, našla reč koja tom nizu - nikako ne pripada.
Setila sam se, naravno. U drugove kakvi su Borges&Marques se uvek možeš pouzdati. Fine knjige, preporučujem.
