9.novembar, fašizam i sećanje na budućnost

Danas se obeležava Dan Borbe Protiv Fašizma, kod nas tiho i nepristojno diskretno, kod drugih «radno i svečano», kod nekih potpuno u tišini,a kod još živih srodnika žrtava fašizma i preživelih u strahotama verovatno sa teskobom da je moguće sećanje na budućnost. Da li nam se to kroz diskretnu relativizaciju doba fašizma, kroz tzv. «istorijsku distancu» nudi ustvari relativizacija rezultata vladavine fašizma? Da li je stvarno tema ljudskih prava, slobode govora i demokratije pravo na relativizaciju grozota «teorije krvi i tla», užasa mrtvih, mučenih, nestalih bezimenih i znanih, da li ćemo stvarno postati neosetljivi na pakao od života najmanje jedne evropske generacije? Da li je stvarno vrednost demokratije sloboda govora i slobodna promocija neonacističkih grupa, ljudi crkvom štićenih i blagoslovenih, rasista, nacionalno netrpeljivih, etnički isključivih, prema ženama netolerantnim, u ime «čistote nacije i rase» okupljenih u udruženja, političke stranke i organizacije koje se na tu slobodu govora i demokratiju upravo pozivaju kada relativizuju rezultate fašizma? Cinični paradoks je da fašizam UKIDA demokratiju na koji se, fašizmu skloni, POZIVAJU. Teške li optužbe – da je neko fažizmu sklon! Ali, vreme u kom živim je takvo da ako i ne mogu reći «ovo je fažizam!», sigurno mogu reći «ali strašno LIČI!». U promociji fašizma prvo stradaju žene i njihova prava, i da nijedno drugo zlo nije počinjeno, bilo bi dovoljno i to prvo, sa kojim fašisti počinju svoj pohod, jer oni kažu: za žene su kuća (kuhinja), crkva i deca, tri reči koje na nemačkom počinju slovom K, pa se u promociji tako i koristi. Prvo pokoriti polovinu različitu po polu, a zatim pokoravati, uništavati, ućutkivati sve druge manjine, različite po veri, naciji, rasi..........

S vremena na vreme, dok slušam razne ljude, strašno počne da liči.........

I tišina koju čujem umesto reakcije demokratske javnosti još više para uši od nasilne buke koju, fašizmu skloni, prave u ime demokratije i slobode govora.

Ja čvrsto ostajem kod toga da je «smrt fašizmu!» ipak bila demokratska parola, u šta god se nosioci parole posle pretvarali i da je se treba setiti sa mnogo više buke nego što to činimo danas. Tišina je već zaglušujuća.